Letnje priče: VAŠAR U „MALOJ MOSKVI“

0
140
Foto: Borske Narodne
ČITAJ MI!

Rgotina, 10. jul – Za Ivanjdan je od vajkada bio vašar u Regotini, nedaleko od Vražogrnca i Zaječara. Posle Drugog svetskog rata na taj praznik, 7. jula, obeležavao se i Dan ustanka.

U celoj Srbiji svetkovala se prva ustanička puška u Beloj Crkvi, ali se nije zaboravljalo ni sećanje na slavnu sovjetsku Crvenu armiju koja je, potkraj 1944, oslobađala i ovo selo i celu ovu zemlju.

Od pre devet godina u centru sela i u crkvenom dvorištu održava se smotra folklora timočkih sela, bira se najlepši ivanjdanski venčić i najlepša devojka, na jazeru se saberu ribolovci, a kod Strđana Jerkića u kafani – najviše lovci. Srđan je dugogodišnji predsednik jakog Lovačkog društva. Ima bar 200 lovaca, više nego ribolovaca sa sve onima iz Zaječara i okoline. I tog dana, kao i letima ranije, pristignu i Bugari iz bližih mesta granici. Ta saradnja ne prestaje, jedino u vreme korone nije bilo ni vašara, ni naroda da se okuplja. Kao i svuda u svetu.

I ovog Ivanjdana, u crkvenoj porti, igralo se i pevalo, sve mlađarija iz Zvezdana, Dubočana, Gamzigrada, Halova, Rgotine. Lepo, korisno, razdragano, milina božja.

Da li će izostati polaganje venaca pred spomenicima stradalim u ratovima – još ujutru se započinje u Penzionerskom klubu. – Najstariji čovek u selu, aktivista i jedan od predvodnika boračke organizacije poslednjih pola veka, Šane Kojić, napunio je 94 godine, nešto poboljeva. Ako on zataji, nećemo se pokloniti našim rodoljubima?

– Dolazi Šane pa makar ga nosili – začu se odnekud.

Šane Kojić

I doista. Ne prođe ni pet minuta eto ga Šane s torbičicom punom raznih spisa i novina.

– Predsednik boraca je bolan, neće moći da se pokloni… – jedva izgovori starina, pa nastavi: – Ja sam tu, prvo idem da uberem svežeg cveća…

Šatre su razapete, trešti muzika, buvljak cveta, ima i bostana, licidersko srce samo na jednom mestu, prodaje se uglavnom stara roba, naroda je ko lista na gori. Primiče se podne, jedni odlaze, drugi tek pristižu. Glavno okupljanje je predveče kad će da se u crkvenom zelenilu i rumenilu od bokora ruža raširi zajedničko kolo svih folklorista i kad će da se zalapršaju državne zastave. Tad je i najlepše. Tako je i bilo.

Naroda je vazda, jedino je manje starijih ljudi koji će da se poklone senima svojih predaka stradalih u osloodilačkim ratovima. Odnekud stiže i grupa najmlađih Rgoćana iz folklorne družine, dečaka i devojčica koji su pre neki dan proglašeni najboljima na sokobanskoj smotri dečjih ansambala juga i istoka Srbije.

– Red je da se odužimo i crvenoarmejcu, majoru Tkačenku. Nikad nismo zaobišli njegov spomenik, nećemo ni danas, zar nije tako? A tamo negde neka ratuju, šta mi imamo s tim – progovori brkati 70- godišnjak, nekadašnji sjajni fudbaler i još bolji trener, Borko Simončić.

Hrabro su se crvenoarmejci borili braneći tuđu zemlju, naše selo i Srbiju. To im nije zaboravljeno ni posle rata, pa je tako bilo i u najtežim godinama, i one zlokobne 1948. I svako dete iz Rgotine znalo je za osmoricu izginule sovjetske braće koji počivaju tu, blizu crkvene portebesedi Dragiša Milenković čiji je otac bio poznati partizan i revolucionar. I u Prvom svetskom ratu njegovi Milenkovići su krvarili i ljubili svetu zemlju srpsku.

Rgotina je psole 1945. prozvana Malom Moskvom. Po celom selu su svanjivale parole da živi Crvena armija i sovjetska država. I danas ovde ima smelih rusofila. I nikad se neće odreći svog ubeđenjanadomesti Šane.

– Ajmo sad da domaćin časti, reče neko.

Ostareli ali krpak za svoje godine Šane Kojić, srećan što je i ovog Ivanjdana položio venac na spomenik svojim ratnim precima, vadi crvenu i bez reči naručuje sebi malu votku, a ostali šta ko pije.

I opet se za kafanskim stolom zapodenu pričanje o svemu i svačemu. Žare, penzionisani oficir, odlučno, gledajući pravo u oči drugare za stolom, upita:

Razumem ti ja sve ove naše vašare i običaje, ali ne ide mi u pamet kako je vlast u Zaječaru dozvolila da se sruši tavanica u sali našeg Doma kulture. Zašto se večera sa Bugarima sprema pod šatrom. Gde će gosti ruke da operu, da se umiju? Ne služi nam to na čast…

Dom kulture u Rgotini

Svi se pogledaše. Šane ispi ukap svoju votku ko rakiju, i predloži da se krene. Neka mlađarija ostane na igranci i u kafanama pod zvezdanim nebom. Pevačice već luduju. Narodno veselje, uz Bobine vruće pljeskavice i hladno crveno zaječarsko, ispuniće ovu noć.

I nikom, baš nikom, sem Žareta, neće pasti na um, sve do zore rane, srušena tavanica davno izgrađenog, ogromnog zdanja Doma kulture. Kuće u kojoj više niko ne stanuje, niti ima hrabrosti da se nađe na udaru cigli i maltera što propadaju odozgo, od tavanice i krova.

Leto je pa se može i napolju vašariti, piti i veseliti, igrati, a šta li će biti kad zima dođe… Sreća što je Ivanjdan u sred leta, na vrućini od 37, 38 stepeni… A na zimu, pitanje je da li ćemo i u svojoj kući imati čime da se ogrejemo i zagrejemo a kamo li u državnim zgradama izjada se oficir pun gneva i sumnji.

U pravu je čovek kao da se odnekud začu.

B. Filipović

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име