Istina je da život piše romane, istina je i da život planinara, ovom prilikom borskih, može da napiše knjige koje se čitaju u dahu. Svaki planinar sa dužim stažom, priča je za sebe. Spremajući ovu monografiju, shvatio sam da je iskušenje, ljubav, entuzijazam, hrabrost, mnogih od njih iznad tih poznatih vrlina i da se o jednom Borku Gajiću, Eri Mićiću, Savi Goluboviću, Željku Gagiću, Savi Tatomiru ili Peri Lazareviću i Draganu Kapeletu, Zvonku Trifunoviću, može napisati vazda stranica koje život znače. Oni su osvajali svetske vrhove, pomagali povrđeneima i unesrećenima, spasavali, borili se protiv snega i mraza, lavina, nepristupačnih terena, približavali prirodu i planinu mladima, učili ih, gradili domove, škole, crkve, pešaćili do svetinja, bavili se ekstremnim sportovima, širi vedar duh i dobrotu, stavljali ovo malo najdržeg života na kocku.
Pokuašao sam da budem savremeniji nego što jesam, pa sam na internetu ukucao dve adrese: jedna je Planinarsko društvo u Boru, druga – Borko Gajić, planinar, alpinista. O Borku je stiglo toliko infromacija da je to bila milina čitati, naleteo je trenutak radosti za nova saznanja o malom velikom Čoveku iz susedstva.
Poznavajući svestranog Gajića, znao sam da se bavio fudbalom, da je predsednik udruženja sa zavidnom tradicijom “Veseli probirači”, da je građevinac po struci, da je vrstan planinar i u poodmaklim godinama i da je poreklom iz ustaničke Rađevine. Pa, ipak…
Početkom jula 2013., u Medija centru Bor, Borko drži konferenciju za medije povodom ekspedicije “Alpi 2013”. Glasila su sutradan zapisala: – Novoformirani Klub za ekstremne planinarske sportove, od 5. do 17. jula, odlazi u susret novim izazovima. Ekiapa (Radmila Brkić, Uroš Velić, Pavle Košutić iz Bora i Vladislav Milenković i Bojan Petrović iz Zaječara), na čelu sa Borkom Gajićem, osvajaće MonBalan (4.810 m), Materhorn (4.484 m),Gron Porodiso (4061 m)…
Već 11. jula portal Bor030 objavljuje da je Borko sa ekipom, po drugi put, osvojio MonBlan i da su Velić i Košutić najmlađi planinari koji su se ikada popeli tako visoko (17 i 18 godina). Tadašnji predsednik Skupštine opštine Bor, Dobrica Đurić, organizovao je, u tu čast, svečani prijem za borsku ekipu.
Godine 2020., 11. januara, mediji pišu kako je Borko izjavio “da je dom na Crnom vrhu odavno prepušten sudbini iako su ga planinari izgradili još 1952. godine. Objekat propada već devet godina”. Tamo je bila i odlična ski-staza i ski-lift.
Kada je februara 2013. planinar Dragi Dodić pao sa litice visoke oko 70 metara na Velikom Kršu, među momcima iz Gorske službe spasavanja našao se i Borko Gajić. On i Dejan Bogdanović Keka pomogli su da se Dodić spasi i da u Urgentnom centru u Beogradu povrati život. O toj drami čitamo u “Blicu”.
Na Skupštini Planinarskog saveza Timočkog regiona u Boru, 25. januara 2015, pred više od 400 učesnika, Dragan Beatović, predsednik Saveza, otvoreno ističe da je Borko Gajić među najzaslužnijim za poluvekovni razvoj planinarstva u Srbiji i Timočkoj Krajini. Na čelu sa Borkom planinari prvi put posećuju rudnik “Jama”, silaze 500 metara ispod zemlje – da upoznaju i taj, podzemni svet.
Mediji 1. avgusta 2014. objavljuju naslov: Borko Gajić u sedmoj deceniji života osvaja Palmir – Lenjinov Vrh, u Kirgistanu. Ekspedicija kreće od 28. jula, dana kada je 1914. počeo Veliki rat. Izjavljuje: “Neka ceo svet vidi izdržljivost i snagu potomaka starih srpskih ratnika sa Gučeva, Cera i Kolubare…” Borkovi roditelji potiču iz Rađevine, sa Gučeva.
Kakvo srce, kakav veliki, uspravan, viteški Srbin. Rodoljub i Čovek.
I sve njih, borske planinare koje sam upoznao, ne mogu da zaboravim, ne mogu da se ne divim njihoviv delima, dometima, stremljenjima i neiscrpnoj ljubavi prema prirodi. I svom kraju i otadžbini.
Kada sam od timočkih planinara u selu Štrbac na Staroj planini dobio priznanje što sam im se pridružio tog jesenjeg dana u usponu na Grnčar i bolje upoznao borskog planinarskog zanesenjaka Jordana Andrića, nisam verovao da će mi taj papir puno značiti. Danas sam srećan zbog susreta, jer tog popodneva našao sam se, u vinogradu na brdašcu Štrpca, nedaleko od istorijskog Karadžina, sa bivšim ministrom srpske policije, ostarelim i krepkim,Viobranom Stanojevićem. Snimio sam više sati razgovora sa tom izuzetnom ličnošću iz Titovog vremena. Porazogarao sam tog lepog, sunčanog dana u centru sela i sa usamljenom a jakom, stamenom mjkom borskog ortopeda, dr Ljubinka Todorovića.
Planina, eto, ume da iznenadi, ohrabri, podrži, nauči, upozna.
A planinari su veliki, već i od najviših svetskih vrhova. Oni su sjajni prijatelji sveta, veličnastveni kao MonBlan, Himalaji, Kilimandžar, Alpi. Oni su ih osvojili, i osvajaju ih prkoseći lavinama, snegovima, studenima, vrletima. Sad znam i da je neprikosnovana istina: biti planinar je od Boga dar.
