Srbija, 11. novembar – Širom Srbije i sveta obeležava se Dan primirja, sećanje na 11. novembar 1918. godine, kada su sile Antante potpisale istorijsko primirje sa Nemačkom, okončavajući Prvi svetski rat. Ovo važno obeležje u istoriji obeležava se s pijetetom i ponosom, setom za izgubljenim životima, ali i s dubokim poštovanjem prema hrabrosti i žrtvama.
U francuskom gradu Kompjenju, tačno u 11.00 časova, 11. novembra 1918. godine, u specijalnom vagonu maršala Ferdinanda Foša, potpisano je primirje koje je označilo kraj borbi u Prvom svetskom ratu. Ovo primirje ostalo je na snazi sve do zaključivanja konačnog mirovnog sporazuma u Versaju 28. juna 1919. godine.
Srbija je, nažalost, nesrazmerno skupo platila pobedu u Velikom ratu. Prema podacima Konferencije mira u Parizu 1919, zemlja je izgubila 1.247.435 ljudi, što je činilo 28 odsto njenog ukupnog stanovništva iz 1914. godine, ili čak 60 odsto muške populacije. Od tog broja, 402.435 vojnika poginulo je ili umrlo od rana i epidemija. Dan primirja u Srbiji proglašen je državnim praznikom i obeležava se na najvišem nivou, zajedno s ostalim zemljama pobednicama poput Velike Britanije, Francuske, Italije, Rusije, SAD-a, Novog Zelanda i Belgije.
U središtu sećanja su stotine hiljada civila i ratnika, nevino i junački postradalih tokom četvorogodišnjih borbi za odbranu i oslobođenje domovine od 1914. do 1918. godine.
Herojski podvig srpskih vojnika na Tekerišu
Prva bitka iz Prvog svetskog rata – i prva pobeda saveznika – dogodila se na Ceru, na Tekerišu. Trajala je od 12. do 24, mada su glavne operacije pokrenute u noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine. Herojski su ginuli srpski vojnici, najviše iz 6. Prekobrojnog puka u sastavu Kombinovane divizije (Timočani, Šumadinci i Moravci). Uz Kombinovanu bila je i
Konjička divizija koja je, pred cersku bitku, započela marš kako bi istog dana uveče stigla u selo Matijevac (22 km. od Šapaca prema Veljevu). Tu je, u zaravni Ravnjaci, predahnula i prenoćila. Posebna zaduženja, pred veliku bitku, dobio je 3.Konjički puk pod komandom potpukovnika Nikole Colovića, elitnog srpskog oficira, proslavljenog u Balkanskim ratovima…
Colović u svojim „Rukopisima ganerala“ opisuje: „Uoči bitke zanoćismo u
podnožju Cera, u Matijevcu, zaselak Ševarice, zajedno sa ostalim pukovima. Bila je to jedna burna i jezovita mračna noć. Još s večeri padala je u pljuskovima jaka kiša s krupnim gradom. Pogasiše se skoro sve bivačke vatre, a učestala grmljavina i jako sevanje munja bilo je toliko uzbudljivo za konje da su se jednako plašili, kidali i u čoporima po mraku jurili po raskaljanim bivacima. Vojnici i oficiri bili su takođe uznemireni. Malo je ko spavao, kao da je svako nešto očekivao i u duši osećao da dolazi nešto veliko i značajno – da počinje velika i strašna bitka na Ceru“. Ovaj odlomak, preuzet је iz knjige Brane Filipovića „TIMOČKA DIVIZIJA – DIVIZIJA SMRTI I VASKRSENJA.
Simbolika Natalijine ramonde: Cvet koji simbolizuje vaskrs srpske države
Kao glavni motiv za amblem ovog praznika koristi se cvet Natalijina ramonda, ugrožena vrsta koja raste na istoku Srbije i na planini Nidže na najvišem vrhu Kajmakčalana. Na ovim mestima, srpska vojska pod komandom vojvode Živojina Mišića vodila je žestoke borbe protiv Bugara, stvarajući uslove za proboj Solunskog fronta.
Simbolika ovog cveta je duboka i višestruka. Cvet je nazvan po kraljici Nataliji Obrenović, ali je poznat i kao cvet feniks jer, čak i ako se potpuno osuši, kad se zalije, može ponovno oživeti. Ova osobina simbolički ukazuje na vaskrs srpske države iz pepela posle Prvog svetskog rata. U amblemu se takođe pojavljuje motiv trake Albanske spomenice, koja se nalazi iznad cveta, podsećajući na hrabrost i odanost onih koji su se borili za slobodu i nezavisnost.
