Zaječar, 11. maj – U Zaječaru, na krajnjem istoku Srbije, 11. maja 1933, pre devedeset godina, rođen je Zoran Radmilović, veliki, umnogome neprevaziđeni srpski glumac. Bila je to neobična ličnost, moglo bi se reći iskonski glumac. Upamćen je i po naglašeno karakternim, ozbiljnim ulogama, i po onima koje su doživljavane kao izuzetan humor.
Rođen je u građanskoj porodici i odrastao je u centru Zaječara. To mu nije smetalo da, u jeku popularnosti, priča o teškom detinjstvu đaka pešaka koji je prevaljivao silne kilometre do škole, u šali razume se. Iako je standardno nastupao naizgled mrzovoljno, namršteno, svojeglavo, zapravo je koristio svaku priliku za svakojake dosetke, improvizacije, humor, i u poziciji profesionalnog glumca, i u svakodnevnom životu.
Oni koji su mu bili bliski tvrdili su da je, zapravo, lično bio takoreći povučen, ali u ulozi, na pozornici, preobrazio bi se. Njegov polazak u školu poklopio se s okupacijom Kraljevine Jugoslavije 1941. godine. Otac Momčilo, po zanimanju sudija, period Drugog svetskog rata proveo je u nemačkom zatočeništvu.
Iako je Zoranov deda Rihard Lang, inače arhitekta, rodom bio Nemac, u Srbiji, gde se oženio, prešao je na pravoslavlje uzevši ime Radmilo. Otuda prezime njegovih potomaka.
Gimnaziju je završio u rodnom Zaječaru. Od najranijih dana njegovo opredeljenje je bila gluma. Roditelji, međutim, nisu imali razumevanja za tako neracionalan izbor.
Otuda, po njihovoj želji, studirao je dve godine na Pravnom fakultetu, potom prelazi na studije arhitekture, zatim upisuje anglistiku, tada na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Amaterski se, međutim, bavio glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“. Konačno, svestan da od sebe pobeći ne može, upisuje onovremenu Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju.
Diplomirao je u klasi Mate Miloševića, 1963. godine. Od 1962. do 1968. član je Beogradskog dramskog pozorišta, a potom, do kraja života, Ateljea 212. Prelomni moment u njegovoj karijeri dogodio se 1964. Te godine, usled odustajanja Ljube Tadića, Zoran Radmilović igra u predstavi Kralj Ibi, delu francuskog pisca Alfreda Žarija (1873–1907), na sceni Ateljea 212. Bio je to trijumf mladog glumca. Tu ulogu će igrati tokom naredne dve decenije, s velikim uspehom i na scenama u Francuskoj, SAD, tadašnjem Sovjetskom Savezu…
Sledile su brojne uloge u teatru, na filmu, televiziji. Posebno uspešnim smatra se njegovo ostvarenje Molijera u komadu Mihaila Bulgakova. Upamćen je po Radovanu Trećem Dušana Kovačevića. Prvu filmsku ulogu ostvario je u delu Jovana Živanovića Čudna devojka, 1962. godine. Poslednju predstavu Radovan Treći odigrao je 9. juna 1985. godine, 299. put, teško bolestan. Dosledan sebi, ignorisao je bolest i igrao takoreći do poslednjeg daha.
Prema svedočenju bližnjih odbio je mučno i neizvesno lečenje. Ovaj svet napustio je 21. jula 1985. godine. Omiljen za života, ostao je to i decenijama potom. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za ulogu Molijera u komadu Bulgakova. Pozorište u njegovom Zaječaru nazvano je po njemu. Bio je oženjen takođe glumicom Dinom Rutić. Dramski pisac Dušan Kovačević nazvao ga je našim najvećim džez glumcem, u skladu s njegovim genijalnim darom glumačke improvizacije.
Izvor: RTS