Letnja priča: INDUSI BERU VIŠNJE U MIŠKOVIĆA CARSTVU

0
141
Ilustracija: istockphoto.com
ČITAJ MI!

Zaječar, 3. jul – Subota, podne. Put do Zaječara, ne onaj izrovani preko Vražogrnca, nje opterećn. Pokatkad se susretnu automobili sa čamcima, jure negde ka velikoj vodi, željni da se spasu od 36 stepeni u hladu. Počinje i sezona godišnjih odmora za “zemljake” iz inostranstva.

Gorivo je opet poskupelo. Na našem stovarištu (građevinski materijal plus gvožđara) ponešto je i pojeftinilo, recimo stiropor. Jeste, za godinu dana više od polovine proizvoda je prosečno skuplje za dvostruko. I seljaci prodaju kubik ogrevnog drveta za osam i devet hiljada dinara, a koliko je koštalo prošlopg leta? – priča poslovođa zadovoljan što je mušterije, kaže, više nego pre naglih poskupljenja.

Nisu to naši, to su “zemljaci”, lagano pristižu, oni sa više staža na Zapadu imaju para ko blata – odgovara Obrad, 50- godišnjak iz obližnjeg sela.

Telefon zvoni kao lud. Gosin Obrad i ne pomišlja da se javi. Duboko razmišlja čemu vode svakodnevna poskupljenja i otkud toliko inetresovanje za godišnje odmore. Doista, otkud – pita se – zar ne vide da dolaze sumorni dani. Valja štedeti. Mrmlja u bradu, ne baš razgovetno.

Pa i predsednik države upozorava da se ne nadamo srećnijoj jeseni, tek zimi. Nema nama druge dok nas nešto ne udari po glavi. Ovako ide kako ide… Kako da uzmem telefon u ruke, pun mi krov stvari, policija me može “snimiti” iz aviona?

Kući, još se nije ni raspakovao, opet zvoni telefon.

Šta si, bre, navalio, šta gori?

Ništa naročito, nego gorim od želje da mi objasniš, gledao sam na TV sednicu borske skupštine pa me zanima, da li će oni opet ugalj za Toplanu kupovati po astronomskim cenama i bez tendera, onako direktno u pregovoru sa privatnikom, ko na pijaci? Sve miriše da će da “riknu” za ugalj ko niko, ko da nisu pri pameti, bože mi oprosti…

Sve je moguće – samouvereno će Obrad.

Auuuu… Videćemo, ali već u startu odvajaju velike pare. Ima se, može se.

Nebo se polako zaklapalo tamnim, kao noć jesenja, oblacima, gromovi iz daljine podmuklo tutnje.

– Biće kiše, obraća se Obrad prvom susedu preko kapije, gledajući netremice u nebo.

I treba, već je žito požnjeveno. Samo da nas grad ne zakači – zabrinuto će sused.

Ubrzo se sruči kiša nošena vetrom, zagrme, zamrači se. Oni, kao i uvek kad odmore dušu i telo od teških seljhačkih poslova, posdaše na trem stare kuće i nastaviše besedu.

Je si li, dobri moj Obradče, usput video u voćnjaku kod Miškovića, na vražagrnačkom brdu, radnike iz Indije, ovde kao nema ko da bere višnje i trešnje, pa ajd da se potegne čak do Indije, sačuvaj me Bože.

Ima ih reko puta u hladu jedno tridesetak. Crni, preplanuli, mlađi ljudi.

E, pa to nikad nije bilo. Dolazili su ovde nekad Rumuni, sad eto ti vraga, pristiže sirotinja i preko dva sinja mora.

Priča se da dobro rade i da su prilično jeftiniji. A ovi naši tajkuni da hoće lepo da plate ne bi naša deca ni posezala za Nemačkom i Slovačkom, i svuda po belom svetu. Razumem ove Kineze u Boru, oni su stigli iz daleka zbog sigurne i velike zarade, a šta će ovi da uberu među jabukama i šljivicima, šta?

Posle su debatovali o nekadašnjim vunenim vremenima, najviše o tome kako su “žutaći” prodali Salaš i rgotski Kvarc bez ikakve potreba i za bagatelu.

E, ćuti bolan ne bio, Obrade, meni više smeta što se proda ko zna kako i RTB, pa sad naša deca rintaju u rudnicima ko crnci da zarade koji dinar i ne odlete preko granice. Pečalba tamo, pečalba ovamo, tako nekako.

E, i nije baš tako, dobri moj komšo. U borskom rudniku se oduvek, pa i danas lepo zaradi. Daju Kinezi, ali mora da se crnči, nema kao nekad – i njiva i fabrika.

Nije da nije, ali nekako mi žao što prodajemo zemlju. Moje imanje, pa Gospod da dođe, neću prodati. Bar za mog života.

Dok je kiša sipala kao iz kabla, putem prođoše dve mlađe, lepuškaste žene. Idu s posla, razgovaraju i ne zaboravljaju da prvim susedima kažu uobičajeno: – “Bog vam pomogo”…

Vidiš ti, Oradiću, obe rade u ćumurani u nekom selu kod Negotina. Zarade na dan po tri hiljade dinara. Osam sati dnevno, lože, pakuju, tovare i istovaraju, bore se, svaka im čast. I ne pomišljaju da beru višnje kod Miškovića, izgleda i da bolje zarade. I da im je gazda smireniji. Poštuje radnika.

Obe su, zaključiše komšije, kupile sa svojim porodicama kuće i okućnice u selu, nedaleko od Deltinog voćnjaka. Rade i leti i zimi muške poslove, u ćumurani, hoće da se pomuče ali i da ne budu sezonci, jeftina radna snaga. Hvale se gazdama, i ne pomišljaju na inostranstvo, ni ono bliže, još više na daljinu.

Leto neće provesti na moru ili negde u prirodi, znojiće se kraj ćumurana. I jedva čekati, kao Obrad i njegov sused, da padne topla letnja kiša za žedna kukuruzna polja. I Indusi su, iako ni blizu moru, srećni ovog leta: zaradiće koliko toliko u Miškovićevom agrarnom carstvu.

Što rekla moja baka Milenija: – Ma sve je dobro, deco, deco, samo da ne bude rata – izusti sused i prekrsti se krišom.

B. Filipović

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име