Bor, 10. avgust – Aleksandar Vučić je juče razgovarao sa direktorima kinske kompanije ZiĐin koja je pre tri godine preuzela RTB Bor, reklo bi se u celini a ne samo 73 odsto, zahtevajući da se do kraja ove, 2021. aerozagađenje svede u zakonski dozvoljene granice. To znači na nekakav minimum. Kinezi su to prihvatili obećavajući nova, ogromna ulaganja i konačnu izgradnju veće topionice i kompletno rešavanje ekološke katastrofe do kraja 2022. godine. Oni su, po običaju, još najavili značajnije povećanje proizvodnje i završetak ili obnovu četiri rudnika. Uskoro se otvara i rudnik zlata i bakra “Ćukaru Peki” sa znčajnim potencijalima i izvanrednim izvoznim mogućnostima.
Nećemo o tome da li je ranije predsednik trebao da ima ovako važan, čak neophodan sastanak koji je usledio nakon više poseta ministarke za rudarstvo Zorane Mihajlović ovom kraju i dešavanja u Boru koja za vlast kao da nisu bila toliko uznemiravujuća – enormno zagađenje životne sredine, preseljenje Krivelja, ugrožavanje vodotokova. I cela ekološka slika Bora i okoline se lagano a sigurno menja i to nagore, i, ne samo najavljenim i aktuelnim zahvatima kineske kompanije. Nezaobilazne su i odluke o masovnoj seči šuma, gradnji mini elektrana na već posustalim rekama, izgradnji ogromnog vetroparka na Crnom vrhu. Bor sve do Zaječara, preko Nikoličeva, (o Krivelju se već sve zna) postaje veliko radilište i gradilište dobrim delom na štetu ovdašnejg stanovništva. Jer, prodajom RTB-a, očigledno je, nije ni malo rešen vekovni problem zagađenja grada i obližnjih sela, pa i dalje do Dunava i Crnog mora ukoliko posmatramo nastavak stradanja većih vodotokova kao što je Borska reka.
Građani nisu upoznati pod kojim je tačno uslovima prodat RTB- e. Dobro im je znano da im je ekologija u sve gorem položaju, da se svakodnevno susreću sa oblacima zatrovanih gasova, sa atacima na njihovo zemljište, na vodotokove, na sela, pa i domove. Život u takvom okruženju više je nego neprijatan. Džabe i veće plate, tek proizvonja od koje se ne bi reklo da je država bogzna kako profitirala. Ni lokalna samouprava ne može da se pohvali da joj kamioni sa rudarskim teretom ne krstare gradom, da je gradska obilaznica počela da se gradi, da nema dima u gradu i okolini, da joj proširenja rudokopa ne zadaje razne muke i nevolje, da je Borsko jezero turistički uznapredovalo, da je rešeno premeštanje aerodroma ili da je “Kapija Bora” prestala sa totalnim propadanjem. Uz sve te, i još poneke “atrakcije”, nije sjajno ni u aktuelnoj naprednjačkoj vlasti, od prezadužene toplane do kadrovskih rešenja. O kriminalu i, čini se, sve većoj korupciji, valjda nisu potrebne, bar zasad, detaljnije analiz?
I kad se mnogo toga sabere, razgovor u Beogradu kod predsednika bio je neminovan i koristan. Šta predstoji? Ne samo da takvih razgovora sa razumnim zahtevima treba da bude više, nego je i preka potreba da se svakog belog dana kontrolišu zbivanja u Boru. Nije na odmet da se isto učini i u Zaječaru, pa i Negotinu i Kladovu. Česte posete ministarke Mihajlović Boru i Zaječaru imale su, očigledno je, odjeka. Jer, ovde postoji realna opasnost da se stavri izmaku kontroli i da se, zahvaljujući nesposbnim, možda i korumpiranim, političarima (neki su promenili i sve žive vlasti i partije), ne dogodi da totalno zaglavimo ne samo sa problemima ekologije. Ukoliko na jednoj strani budemo razmišljali jedino o povećanju proizvodnje i profitu koji debelo odllazi na stranu, onda nam se ne piše sjajno čak ni u bliskoj budućnosti. Moramo činiti ono što možemo. Ne smemo da dozvolimo nastavak ekološke propasti celog kraja, niti po bilo koju cenu uništavati vodotokove i šumsko blago i zemljište; ne možemo se igrati sa sudbinama ljudi koji vekovima žive na ovim prostorima. I ne smemo zaobilaziti istinu iz bilo kojih razloga, pogotovu političkih. Još crnje je ako je jedina istina ona koju lokalne političke vođe propagiraju kroteći svim silama javnu reč.
Zato, predsedniče, obezbedite da se svakog dana zna ko, šta i kako radi, kakve nedaće muče ovaj narod, i kakav vazduh udiše. Uzima li im ko i zašto reke, potoke, njive, šumarke. I neka javnost bude obaveštena o svemu, i na vreme. Imamo li vremena? Imamo. Imamo li ljudi, pitanje je. Iz ovog dela Srbije, sa toplog istoka zemlje, i dalje se odlazi, i zaista se teško vraća. Šta mislite, predsedniče, ZAŠTO?