Bor, 4. april – Izložba „Pazi, lomljivo: stakleni narativi, polomljene istorije“ biće otvorena u sredu, 5. aprila, u 19 sati, u Narodnoj biublioteci u Boru. Postavka je nastala na osnovu odbčenih negativa iz foto arhive zatvorene zaječarske staklare.
PAZI LOMLJIVO: STAKLENI NARATIVI, POLOMLJENE ISTORIJE istraživački je projekat koji je inicirala amsterdamska umetnička inicijativa Public Space With A Roof (Adi Holander, Tamuna Čabašvili, Vesna Madžoski) u saradnji sa zaječarskom organizacijom SKVER i fotografom Mikicom Andrejićem. Projekat se bavi mogućnostima stvaranja arhive najvećeg jugoslovenskog proizvođača kristala, fabrike Kristal u Zaječaru, čiji je cilj bio da omogući potpunu dostupnost luksuznih predmeta ranije namenjenih samo imućnima. Nakon 1990-ih i ’pada’ socijalizma, ova fabrika, koja je nekada upošljavala preko 4.500 radnika, bila je privatizovana, pa zatvorena. Ipak, zgrade koje su joj nekada pripadale ostale su da postoje kao neobične kreacije neke nepoznate civilizacije.
Ovo ‘arheološko’ istraživanje donosi susret sa svetom slomljenih objekata, tragovima prekinutih života i dokazima ’polomljene’ istorije. Izložba upoređuje slike iz prošlosti sa onim današnjim, otkrivajući krhku prirodu arhive i novoformirane kolekcije. Predstavljeni predmeti i otkrića prikupljeni su tokom višegodišnjeg istraživanja, stvarajući prostor u kome posetioci i sami postaju istraživači ove prošlosti.
Do kraja ’90-ih i „kolapsa“ socijalizma, Zaječar je bio poznat kao centar istočne Srbije. Grad je imao preko deset fabrika – fabriku mleka, tekstila, kože, voća i povrća, metala, stakla, piva (jedina postoji i danas, u stranom vlasništvu), itd. Svaka od njih zapošljavala je na hiljade ljudi, što je teško zamisliti danas gledajući prazne zgrade u različitim stadijumima destrukcije. Uglavnom su napuštene, jer se čeka da ih neko kupi, dok se u njima još uvek nalaze tragovi ljudi i nekadašnje proizvodnje. U međuvremenu, mnogi su „vandali“ prošli kroz njih, uništavajući sve što im se našlo na putu, ali ipak ostavljajući nešto iza sebe: predmete koji kao da nemaju mesto u istoriji.
Tokom jedne od istraživačkih poseta nekadašnjoj fabrici kristala, članovi SKVER-a pronašli su nekoliko stotina bačenih fotografskih negativa, pokrivenih prljavštinom i u početnom stanju raspadanja – blago do kojeg nikome nije bilo stalo. Nakon čišćenja i dezinfekcije, ono što su na njima otkrili prevazišlo je sva njihova očekivanja: na njima su ugledali svet koji više ne postoji. Nekadašnje jugoslovenske fabrike imale su zvanične fotografe, čiji je zadatak bio da dokumentuju najvažnije trenutke iz fabričkog života, pre svega za potrebe fabričkih novina. Kako se pokazalo, slike su dokumentovale mnogo više od toga: radnike tokom slobodnog vremena, na sportskim takmičenjima, putovanjima i ekskurzijama, kako se obrazuju ili jednostavno uživaju. Pronađene slike pokazale su se i kao tihi svedoci sporog propadanja fabrike: kako je socijalistički sistem polako urušavan, i slike su se promenile, dokumentujući ovaj proces i borbu radnika. Magazin SKVER nakon toga je započeo skeniranje i digitalizaciju negativa, tragajući za podacima o autorima i istorijskim trenucima koje su dokumentovali.
Pored toga, Ujedinjene nacije progasile su 2022. godinu Međunarodnom godinom stakla, kada je usledio poziv za saradnju Biljane Crvenković, kustoskinje Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu. Inicijativa Ujedninjenih nacija stvorila je novu mrežu međunarodnih institucija u cilju realizacije različitih projekata u 2022. i 2023. godini radi promocije staklarstva na međunarodnom nivou. U cilju novog čitanja formirane arhive, kao i kreiranja drugačije perspektive na ovu istoriju, SKVER je pozvao amsterdamsku umetničku inicijativu Public Space With A Roof, čiji se projekti bave novim formama izlaganja. Tokom njihove posete Zaječaru, postalo je jasno da je to za njih jedinstvena prilika da istražuju istorijsku lokaciju koja kao da postoji izvan vremena: prostori koje je nekada zauzimala fabrika sa radnicima, danas govore o nasleđu koje nije deo nijednog zvaničnog narativa, egzistirajući u specifičnom stanju procepa. Stoga se projekat PSWAR-a fokusirao na ovu jedinstvenu priliku i traganje za načinima na koje ono što je danas nevidljivo može da postane vidljivo, kao i za načinima kreiranja narativa u kojima ova istorija može da postoji.
Naši individualni narativi vode dijalog sa narativom koji su stvorili drugi – autori hiljada slika sa pronađenih fotografskih negativa. Naša živa imaginacija, koja je slobodno lutala po fabričkim halama, uskoro je bila usmerena ovim slikama. S druge strane, naše teorijsko istraživanje konfrontiralo nas je sa nizom konfliktnih dijalektičkih parova: tečno/čvrsto, simetrija/asimetrija, tama/svetlost, lomljivost/neuništivost, sadašnjost/prošlost, luksuz/masovna proizvodnja, socijalizam/kapitalizam, ljudi/predmeti, negativ/pozitiv, individualno/kolektivno, vidljivo/nevidljivo, prisustvo/odsustvo, itd. Stoga je naša osnovna ideja bila da razotkrijemo ove parove i stavimo ih u dijalektički i produktivan odnos koji stvara nove narative. Osnovni dijalektički par kojim smo se bavili jesu radnici i predmeti. Krhkost ljudskog tela predstavljena je kao suprotnost ideji o večnom trajanju kristalnih predmeta, koji će nadživeti fizičko postojanje svojih tvoraca. Ideja je rođena iz istraživanja same prirode stakla kao materijala. Naime, iako je svaki od ovih predmeta stvorio čitav niz ljudi (oblikovao ih je nečiji dah, dodirnula ih je nečija ruka…), svi tragovi ljudskog rada postali su nevidljivi u samom proizvodu.
Za ovu izložbu, izradili smo deset staklenih ploča na kojima su odštampani odabrani pronađeni fotografski negativi. Osim što nas podsećaju na rane aparate za projektovanje slika, one takođe donose i „žive“ slike lica i tela ljudi koji su stvarali fabriku. Izložba uključuje i foto-arhivu Mikice Andrejića, fotografa koji je tokom protekle decenije dokumentovao transformaciju fabričkih prostora. Na ovaj način, naša izložba donosi ne samo slike života fabrike kakav možemo videti na pronađenim negativima, već i slike odsustva života.
Saradnici kojima dugujemo posebnu zahvalnost: Klaudio Baroni, Tom Pinegar, Ana i Guust Augustijn, Ceca i Ivan Atanasković, Dragana Živković, Matična biblioteka “Svetozar Marković” Zaječar, Jagodin i Dalibor Stankov, Damir Mihajlović, Nebojša Todorović, Negoslav Petković Neša, Jelena Cocović, Miljan Petrović “Overprint” Niš, Zoran Mojsin, Dejan Lalić, Lazar Leković, Čedomir Živanović.
Istraživanje je podržao Fond Mondrijan iz Amsterdama.
SKVER je nastao 2018. godine, kao inicijativa teoretičarke Vesne Madžoski i fotografa Mikice Andrejića, čiji je cilj očuvanje bogatog kulturnog i industrijskog nasleđa Zaječara i Timočke Krajine. Osnovna forma u kojoj se projektovani cilj do sada realizovao jeste veb-sajt www.skvermagazin.com, uz aktivnosti na društvenim mrežama i različite projekte i izložbe. SKVER je do sada realizovao nekoliko projekata digitalizacije: 12 godina lista Timok, čijih je 4.700 stranica danas dostpuno na sajtu SKVER-a, kao i preko 10.000 fotografija pronađenih negativa nekadašnjih fabrika „Kristal-Zaječar“ i Kožarsko-tekstilnog kombinata „Zaječar“, takođe dostupnih onlajn. U saradnji sa Zaječarskom inicijativom uredili su sajt „Upoznaj Zaječar“ o manje poznatoj istoriji značajnih građevina u gradu, dok su se u saradnji sa amsterdamskom umetničkom inicijativom Public Space With A Roof predstavili našoj javnosti i kroz izložbu o fabrici kristala nedavno održanoj u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu.
Public Space With A Roof je umetnička inicijativa osnovana 2003. godine u Amsterdamu. Predstavlja saradnju umetnica Tamune Čabašvili (Gruzija, 1978) i Adi Holander (Belgija, 1976) i teoretičarke Vesne Madžoski (Srbija, 1976). Od 2004. godine, PSWAR je inicirao mnoge projekte, brišući granice koje opstaju kada se govori o aktivnostima umetnika danas: umetnici-aktivisti, umetnici-proizvođači, umetnici-kustosi, itd. Projekti PSWAR-a su istraživački, tj. projekti koji se bave različitim centralnim pitanjima današnje umetničke produkcije: mogućnostima saradnje i kolektivnog angažmana, kao i razvoja novih formi izlaganja, stvaranjem platformi za intimni i individualni doživljaj umetničkih dela, kao i mogućnostima aktivacije čula posetilaca kroz promenu parametara u prostoru. Osnovna forma svakog projekta jeste instalacija kao javni prostor, instalacija koja funkcioniše kao okvir i otvorena laboratorija čitavog projekta. U ovom prostoru, susreću se različita umetnička dela, teorije i ideje koje se posmatraju iz izmenjene perspektive, kao refleksija na početna pitanja projekta i načina na koji se problematizuju ustaljeni i fiksirani odgovori.
Dr Vesna Madžoski je, nakon diplomiranja na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, stekla diplomu mastera na Odseku za analizu kulture Univerziteta u Amsterdamu. Doktorirala je filozofiju na prestižnoj Evropskoj postdiplomskoj školi u Švajcarskoj i autorka je studije o istoriji i teoriji kustosiranja DE CVRATORIBVS. The Dialectics of Care and Confinement (2013), koja je prevedena na više svetskih jezika. Pored teorijskog i predavačkog rada, inicirala je i organizovala brojne internacionalne projekte u domenu savremene umetnosti, dok je kao predavač održala brojna predavanja iz oblasti savremene umetnosti u vodećim umetničkim i obrazovnim institucijama u Evropi i SAD. NJeni tekstovi i eseji objavljeni su u brojnim međunarodnim publikacijama, a bila je i u uredništvu beogradskog časopisa Prelom.
Mikica Andrejić je zaječarski fotograf koji se, pre svega, bavi dokumentarnom, arhitektonskom, koncertnom i portretnom fotografijom. Osim digitalnom, bavi se i analognom fotografijom, o kojoj je održao više predavanja i radionica. Do sada je imao dve samostalne izložbe i učestvovao je na više desetina grupnih, dok se njegove fotografije nalaze na brojnim omotima poznatih srpskih rok sastava. Dobitnik je nekoliko nagrada Fotografskog saveza Srbije, a njegove fotografije uvrštene su u izbor 18 najboljih fotografija u 2019, a zatim i u 2020. godini po mišljenju urednika časopisa Vreme.