Bor, 25. decembar – „Sveto trojstvo“ kulturnih institucija u Boru, prvih decenija nakon Drugog svetskog rata (ovde prvog bratoubilačkog), činili su Dom kulture, Narodna biblioteka i Bioskop „Pobeda“. Biblioteka se sastojala od dve prostorije smeštene naspram tadašnje (i sadašnje) opštinske zgrade, gde do danas nisam odgonetnuo je li tu radio još neko sem tetka Dese. Kad god sam otvorio vrata, ona je bila tamo. Na sudbini Doma kulture potvrdilo se da „dok jednom ne smrkne, drugom ne može da svane“. Godine 1961. novootvoreni fakultet na određeno vreme smešten je u tadašnje prostorije Doma kulture (dok se ne napravi nova zgrada). Privremenost je obuhvatila i današnjicu, iako je fakultet proslavio poluvekovni rođendan. Godinu dana ranije i bioskop je doživeo stres: prvi čovek uhapšen je zbog protivpravnog sticanja dobiti. Kako tadašnje doba nije bilo vreme tranzicije, morao je u ustanovu zatvorenog tipa. Mada bi o njemu trebalo sve najlepše (danas je definitivni pokojnik) pisaću kako je stvarno bilo, da me mimoiđu primedbe za podršku lopovluku. Ubrzo se potvrdilo da nesreća nikada ne dolazi sama, te se iz ove gradske afere rodila i jedna aferica. Njegovu suprugu, nakon što je Diša otišao u zatvor a ona postala privremena udovica, počeo je da posećuje mladić, srednjeg rasta, naočit i bez viška kilograma. U početnom stadijumu ova gostovanja u spavaćoj sobi prolazila su nezapaženo, zahvaljujući idealnoj lokaciji poprišta slatkih borbi. Stan se nalazio u Bolničkoj ulici, te je Mladić uvek mogao prilikom susreta s poznanikom da obrazloži kako ide u bolnicu jer je kamenu u bubregu dosadilo sedenje na istom mestu. Ili da navede drugu boleštinu na unutrašnjim organima jer znatiželjni poznanik nije nosio portabl rendgen, te nije mogao da kontroliše iskrenost rečenog.
Mi, nestašni pioniri iz ulice nosili smo se mišlju kako da sprečimo ove posete, sve dok se nismo zatekli u blizini kada je Dišinica ispraćala mladića sa pogledom punim sete. Na osnovu te činjenice, zaključili smo da ga prima s radošću, pri punoj svesti i zdravoj pameti. Naša spasilačka misija bila je završena pre nego što je i počela, Diša je izdržavao dve kazne.
Kako u to vreme nije bila praksa da se osuđenim licima čuva radno mesto, vlast je na mesto direktora postavila Slavčeta Lalovića. Zajedno s blagajnicom Rumenom i pijanim Lalom na vratima to je bio najeksponiraniji deo bioskopske posade. U bioskopu, koji je poslovao u okviru Preduzeća za prikazivanje filmova „Rudar“, znatan deo posade činili su honorarci, pre podne zaposleni na drugim mestima. Novi direktor prihvatio je, sa očinskom brigom, zatečenog saradnika, omladinca Dragana Stojanovića (Bor, 1942–2013). Ovaj je uveliko bio zaražen ljubavlju prema pokretnim sličicama od 24 komada u sekundi, period inkubacije u tami bioskopa trajao je već tri godine. Redovno školovanje (za preciznog mehaničara) nije mu pokarabasilo odnose sa kinoaparaturom, i kada ga je profesionalno usavršavanje vodilo u Nemačku i Japan, srce iz bioskopa nije iznosio. Unapređenje u glavnog kinooperatera bašte bioskopa shvatio je kao nagradu za posvećenost poslu, ali i obavezu. U topionici je osnivač posebne, merne grupe, u Zagrebu je završio višu školu za instrumentalce. Istovremeno, od Slavčeta je naučio pedantnost, poštenje u poslu, zanat, tačnost. U svojoj temeljnosti, mentor je pokazao nasledniku svaki šraf. Profesionalna ispunjenost bila je potpuna.
Početak rada novog bioskopa (Zvezda), za Novu godinu (1961), dočekao je bez radosti. Pridodatu bioskopsku ponudu doživljavao je kao konkurenciju svojoj Pobedi, odanu strast nije hteo da deli, još manje da seli. Takvo ponašanje doživljavao je kao izdaju. U Zvezdu je odlazio samo poslat od posla, a i tada bez zadržavanja. Pobeda mu je ljubav vratila, upoznala ga je sa simpatijom, lepom srednjoškolkom. Dok je u mislima projektovao prilazne puteve, sudbina ju je poslala na vrata njegove kabine. Za vreme projekcije filma tu je potražila zaštitu od napasnika: „Hoćete, molim Vas, nešto da preduzmete? Ne mogu da gledam film od gledaoca koji me sve vreme uznemirava“. Dragan je postupio energično, poput junaka sa filmskog platna. Zaustavio je projekciju filma, što je bilo svetogrđe, dozvoljeno samo u izuzetnim slučajevima.
Upalio je svetlo, otvorio vrata balkonskog dela sale i na sav glas zapovedao: „Neka iziđe iz bioskopa posetilac koji je uznemiravao mladu drugaricu. Tada ćemo nastaviti predstavu.“
Prozvani je ustao sporo i samouvereno: „Šta ti hoćeš od mene?“ Dragan je tek sada video da se obraća agresivnom grmalju. Nije to bila prilika za povlačenje. Isprsio je svoja 172 santimetra i još energičnije: „Samo da iziđete napolje, ništa više od toga.“ Siledžija je preteći krenuo ka Draganu: „Ti ćeš da me isteraš!?“.
Dežurni vatrogasac zgrabio je vatrogasni aparat (za bejzbol palicu tada se nije znalo): „More, izilazi kad ti se kaže!“ Praćen pogledom celokupne publike sa balkona, nasilnik se pokunjeno, gotovo pokajnički, uputio ka vratima. Nosevi gledalaca pored prolaza registrovali su da je, umesto dezodoransa, koristio domaću brlju.
Lepotica je brzo shvatila da je u liku i delu kinooperatera srela princa iz bajke. Petnaest dana kasnije dala je definitivan odgovor: napustila je Tehničku školu i naslonila glavu na prsa svog junaka. Dalje od toga nije se išlo. Trebalo je pribaviti saglasnosti za bračnu zajednicu 25-ogodišnjeg mladoženje i mlade kojoj je preostalo brojanje dana do punoletstva.
Usledilo je sedam godina vernosti dok junaštvo iz bioskopa nije izbledelo, a supruzi postalo tesno u braku… Ubrzo je Dragan, zadržavši funkciju oca, kod svog sina nasledio majku.
Pobedu je održavao u životu do 1968. godine. Organizovali su školske, prepodnevne predstave, sa posećenošću bez slobodnog mesta. Onda je prodata trgovinskom preduzeću da bi tim novcem bio izgrađen novi bioskop na Trećem kilometru. Sve je ostalo na projektu, u međuvremenu su zabranjene neproizvodne investicije. Stara dobra Pobeda je razbucana, od njenih delova napravljen je magacinski prostor. U oltaru kulture uskladišteni su ormani, peći, frižideri… Bake i deke koji su se prisećali prvog hvatanja za ruke u poslednjem, osamnaestom redu, ili loži iza njih, nagađali su kakva se to sila usmeri na mesto početka njihove porodične loze. Je li u pitanju bahatost, neznanje, loša namera… Mora da se sve to skupilo, za takvo varvarstvo nijedan od ovih uslova usamljen nije dovoljan.
Nakon višedecenijskog „zlatnog doba Holivuda“ za bioskope je nastupila oskudica posetilaca. Oseku posmatrača doneli su televizija i video klubovi, a posete su dokusurili kompjuteri i piraterija. Stavljali su katance, jedan za drugim, bioskopi u Beogradu, Kragujevcu, Nišu… Dragan je veštačkim disanjem održavao Zvezdu u životu. Od nekada trideset zaposlenih, ostala su trojica entuzijasta. Prikazivali su predstave i za samo jednog gledaoca. „Ako ne pustimo film za tog jednog, sutra ni on neće doći“ – razmišljao je Dragan. Opasnost da prelepa sala Zvezde utihne nije minula asketskim ponašanjem troje zaposlenih (zarada minimalna, svima isto). Privatizacija je zakucala i na vrata „Rudara“. Dragan ju je odlagao, uprkos zakonu po kome će sva preduzeća koja ne budu privatizovana ići u stečaj. Sa svakim danom njegovo usamljeno prkošenje neminovnom kraju uočljivije je štrčalo.
Od Agencije za privatizaciju stizale su preteće opomene, u vidu predočenih kazni (novčanih, zatvorskih), ako se bioskop ne privatizuje. Dragan, koji je video snagu rušitelja u Pobedi, grozničavo je tražio načina da kompresori ne posete Zvezdu. Bilo je to nevreme kadrovske nestabilnosti u opštini, rotirajući kadrovi vodili su računa o svom smeštaju, te nisu ostavljali utisak da će biti ožalošćeni ako u Zvezdi posmatraju rimejk sudbine prethodnog bioskopa. Privatizacija je ulazila u svoju haotičnu fazu, otpor njenim čeljustima činio se uzaludnim, sve više je postajao svestan da se nalazi usred događaja nad kojima nije imao kontrolu. Lokalni biznismen došao je u posetu bioskopu, zajedno sa „stručnjakom“ za građevinu, da se polujavno posavetuje kako će, pregrađivanjem, prostor učiniti funkcionalnijim. Stavio je do znanja da mu nisu po volji oni koji mu se nađu na putu. Nije rekao da će da ih zgazi, ali, iz predočene prezauzetosti, proizilazilo je da nema vremena za obilaženja. Dragan nalazi saveznike u opštinskim funkcionerima, imenjaku Žikiću i Darku Mihajloviću. Dok se omča namenjena šiji kina steže, uspevaju da iščupaju saglasnost iz Agencije, da se bioskop može pripojiti javnom preduzeću, odnosno Centru za kulturu.
Nakon 48 godina odanosti poslu, predao je bioskop i otišao u penziju. Izostao je poziv za proslavu jubileja – pedesetogodišnjice bioskopa. Ne zamera, mada ne bi bilo prirodno da ne boli.
Poslednjih godina dve unuke su mu bile svakodnevna radost. „Mnogo smo vezani. One mi produžavaju život“ – govorio je, ne bez ponosa.
Aleksandar Adžić napravio je o „poslednjem Mohikancu“ u odbrani bioskopa dokumentarni film, diplomski rad „Moja Zvezda“. Položio je kod Slobodana Šijana.
Za kraj, izjava zahvalnosti: „Dragane, bio si nejak da sačuvaš Pobedu, hvala ti za Zvezdu“.
Izvor: b92
Autor: Jovan G. Stojadinović
Foto: istmedia.rs