Majdanpek, 7. mart – Od preko 6.000 radnika, šestinu u Srbija Ziđin Koper „drži“ lepši pol. Ako ste pomislili da one uglavnom sede u kancelarijama i rade ženske poslove, ako posao danas uopšte može da se podeli na muški i ženski, u zabludi ste. Dame iz Srbija Ziđin Koper zarađuju platu i na kopu, i u jami, i u flotaciji ili u topionici. Spuštaju rudare u jamu, nadziru drobljenje rude, kontrolišu mlevenje, vikluju motore, rade kao varioci, voze teške kamione, upravljaju rudarskom mehanizacijom, ali je i popravljaju.
U Majdanpeku, gde rudu i jalovinu danonoćno prevoze 34 velika kamiona, dva marke belaz poverena su Ivani Zdravković i Nataši Stojanović. Tridesetdevetogodišnja Ivana već vozi samostalno, pošto je položila pripravnički, dok njenu dve godine mlađu koleginicu Natašu ovaj ispit tek očekuje, pa kamion „tera“ u društvu iskusnijih kolega.
Ljubav „amortizuje“ strah
„Ljubav prema vožnji datira još iz ranog detinjstva. U porodici su svi vozači, pa sam samo nastavila tu tradiciju. Kada odrastate i živite u ovom gradu, prosto ne možete da ne volite velike kamione. Počela sam da vozim sa 18 godina i zaista uživam u tome. Pri prvom susretu sa „džinom“ osetila sam veliko strahopoštovanje, a počela sam tako što sam najpre kod Novog servisa, gledajući šta rade kolege iz održavanja, učila delove kamiona. Voziti ovako veliki kamion je odgovoran posao, pa je strah uvek prisutan. Smenski rad dodatno iziskuje veliki napor, naročito kada vidljivost nije dobra i kada je vreme kišovito, pa zbog toga kamion može da prokliza. Ipak, želja da se nađem za volanom jednog takvog kamiona bila je velika, pa je to „amortizovalo“ zebnju,“ kaže Ivana Zdravković.
Tridesetsedmogodišnja Nataša Stojanović podseća da ona i Ivana nisu prve žene za volanom velikih teškaša, pa su ih kolege bez ikakvog podozrenja odmah prihvatile. „Žene nisu lošiji vozači od muškaraca, možda su samo odgovornije. Najzahtevnija mi je treća smena, ali sam se navikla i ne predstavlja mi ni to problem“.
Pedantnije i odgovornije od muškaraca
U Rudniku bakra Majdanpek rade 173 dame. Iako bi se mnogi zakleli da Ivana i Nataša rade najteži posao, predomislili bi se kada bi samo jedan dan proveli sa Jasminom Marković. Ova žena u rudniku radi već četvrt veka. Kao pomoćnica rukovaoca tercijarnog drobljenja ona kontroliše transportne trake i rolne, a brine i o bubnjevima, ležajevima, sipkama. Najviše posla ima baš kada je vreme loše, pa je ruda vlažna, zaglavljuje se i lepi na transportne trake. „Prvo proveravam temperaturu reduktora, motora, kao i ležajeve bubnja i zateznog uređaja pošto ne sme da dođe do pregrevanja. Redovna kontrola sipke je podjednako važna, a njen rad zavisi od toga da li je ruda suva ili vlažna. Ako preko transportnih traka stigne vlažna ruda, onda moram ručno da je skinem sa sipke, ali pre toga obavestim komandni pult da zaustavi traku“, kaže Jasmina. U suštini, dodaje, dinamika i obim posla zavise od kvaliteta rude, ali najmanje triput u smeni, uz poštovanje svih bezbednosnih mera, ova žena s lopatom u rukama prođe kompletnu deonicu kojom se pruža transportna traka.
„Rad u zimskim uslovima zna da bude baš naporan, ali se čovek vremenom na sve navikne. Još od detinjstva radim fizički teške poslove, pa sam i ovaj odabrala sama. Već sa 10 godina pomagala sam roditeljima oko izgradnje kuće, donosila im kamenje, blokove i ostali materijal. Kopala sam i kanal za vodu, radila sve poljoprivredne poslove, a i dan-danas pomažem majci u tome. Smatram da bi svaka žena trebalo da bude u radnom odnosu i da radi ono što voli“, zaključuje Jasmina.
Jelena Jovanović je varilac i u Rudniku bakra Majdanpek održava rudarsku mehanizaciju. Kaže da voli svoj poziv, pa često izlazi u susret i komšijama, koje umeju da je pozovu i zamole je za pomoć.
„Ne postoji više podela na muška i ženska zanimanja, pa tako ni posao zavarivača nije striktno rezervisan za muškarce. Znam mnogo žena koje su vrlo uspešne kao varioci. Posao nije težak, teži su uslovi u kojima se on radi. Ali, imam veliku pomoć od kolega i funkcionišemo kao dobro uigran tim“, kaže Jelena, majka troje dece i baka petoro unučadi.
Ona cvika žicu
Tridesetosmogodišnja Slađana Sporić je elektromehaničarka koja već punih deset godina u majdanpečkom ogranku Srbija Ziđin Koper vikluje motore. Iako se premotavanjem motora i uopšte elektromehaničarskim poslovima bave pretežno muškarci, Slađa kaže da nikada nije razmišljala o promeni radnog mesta.
„Svaki motor koji dođe u radionicu predstavlja za mene novi izazov. Kada ga muški deo tima rasklopi, preuzima ga moja ekipa. Prvo ga „snimimo“, onda sečemo venac i posle dva-tri sata, koliko motor mora da bude u peći, počinje čupanje i čišćenje, ubacivanje nove žice i ponovno povezivanje. Posle toga je motor spreman za lakiranje, pakovanje i vraćanje na poziciju. Kada završim posao i motor bude u redu, tada imam potvrdu da sam dobra u onome što radim“, kaže Slađa.
