Piše Filip Banović
Bor, 1. oktobar – Novinar starije generacije Ivan Radovanović objavio je pre tri dana kritički obojenu kolumnu u, verovali ili ne, Informeru, u kojoj se drznuo da napiše o izuzetnim novinarima i novinarskom profi – zanatu iz vremena komunizma i kasnije, ne zaboravljajući ni današnje nepogode. Bili su to počeci osamdesetih i kasnije kada su se isticala, bila cenjena i poštovana novinarska pera, kada su se mediji prepoznavali po novinarima, od Pere Lukovića, Manje Vukotića, Bogdana Tirnanića, Saše Ćirića, Pere Jankovića sve do veličanstvenih Živana Mitrovića, Miroslava Radojčića, Ace Tijanića, Tihe Lešića. Oni su znali savršeno da pišu uprkos što su bili društveno-politički radnici, članovi soc. saveza, radničkih saveta i sličnih soc- tvorevina. Istovremeno nisu ni mislili o politici, radili su svoj posao, bili odani profesiji i zanatu. Politika je bila rezervisana za drugove i drugarice iz komiteta. Postojale su, kaže Radovanović, jasne granice šta se sme, a šta ne sme, i zato su se oni bavili samo novinarstvom. Komesarski sistem, takav kakvog znamo, bio je “darežljiv prema zanatu”. Puštalo se da se ljudi bave svojim poslom i ko je bolji – bolji je, alal mu vera. Zanat se priznavao, nagrade su značile samo ako su iz profesije, pa makar se dodeljivale i u pristojnijoj kafani. Novinarstvo se bavilo sobom, sopstvenim usavršavanjem. Radovanović se priseća izuzetne reportaže Milana Miloševića u NIN-u o nesreći u Aleksinačkim rudnicima, pa tek kako je pisao Jug Grizelj, Toma Džadžić, Mita Boarov… I onda je, potkraj osamdesetih, “sve otišlo dođavola”. Nije se više moglo posvećivati samo zanatu. Politika je prevagnula, smišljeni javni interes je bio glavni i tako se moralo činiti. A šta je javni interes za novinara sem pravljenja dobrih novina i sjajnih tekstova koji prevazilaze puko izveštavanje. Nije vredelo,i najbolji, najkreativniji odlazili su u politiku i kojekakve pijar službe. I da ne razglabamo kako je bilo, i kavi smo danas.
Svedeno u naše suženije okvire, one koje manje poznaje Ivan Radovanović, ajmo da se, bar deličem, pozabavimo i tom, nazahvalnom, rabotom.
Na zelenoj pijaci u Boru, u mnoštvu starih knjiga, na improvizovanoj tezgi na pločniku, poznanik je kupio knjigu nekadašnjeg borskog novinara, posle i urednika “Politike”, izvanrednog pisca, Rajka Čukića “Tamo gde teku bakar i zlato”. Kaže – “imao sam kući tu knjigu od 5000 tiraža, ali sam, iz poštovanja prema Rajku, uzeo još jednu da se ne vuče po ulici i prašini”. I Bor je, eto, imao reprezentativnog novinara i još ih je bilo, kao i u Zaječaru. Jedna od njih je pre neki dan preminuo u poznim godinama, Javrem Ješa Damjanović. Bio je glavni urednik “Ekspres Politike” i “Ilustrovane politike” u najboljim godinama tih novina. Znalac i pregalac, gospodin i veličina s nekoliko izvanrednih knjiga publicistike iz ovog kraja. U redakciji “Timoka” nekad se ogledao i Vladimir Stanković, Knjaževčanin, autor knjige i TV serijala “Montevideo – Bog te video”, svetskih publikacija o košarci, o starom Zaječaru. Da ne nabrajemo, bio bi to poduži spisak. Hajmo o nama poznatijim ličnostima…
Više je nemoguće da se, pogotovu u tako maloj sredini kakva je borska i sa ovako ostrašćenim političkim liderima i vlastodršcima, pojave profesionalni, vični svom zanatu, novinari, ljudi od pera i s vrlinama koje su krasile nekadašnje generacije iz komunizma ili socijalizma. Nisu tu krivi samo lokalni bahati i sveznajući političari, i oni imaju nad sobom sudije i kadije, ali, opet, (ovo je nova dimenzija) nemaju dovoljno kruži i snagu ličnosti kakvu je, primerice, imao nekadašnji predsednik zaječarske opštine, dr Filimonović. On je jedno vreme bio i ministar zdravstva, ali se vratio u svoj grad na Timoku i tu je ne tako davno završio životni vek. Narod ga je upamtio po gradnji Grliškog jezera i spasavanju celog tog kraja od žeđi i po izgradnji bolničkih objekata. Novinaru ne mogu da zaborave njegovo razumevanje i shvatanje značaja i vrednosti žurnalističkog zanata. Uvek su bili dobrodošli, s dostojanstvom dočekivani. Znao se red, svako je imao svoj zadatak i obavezu. Svako je radio svoj posao. Najbolji su, kao i svuda, bili i posebno cenjeni i uvažavani.
I Nikola Šainović, koliko sećanje služi, imao je, kao funkciner u Boru, stila i umeća da bude pri ruci svakom novinaru.
Danas je, svaka čast svakome, drugačije. Kako je – nevaljalo je kako god se okrenemo. Jučerašnji naslovi pojedinih portala više nego potvrđuju kako vlast u Boru i Zaječaru shvata i prihvata novinre i novinarstvo. Ovi naslovi su dovoljni, pa ko voli neka pročita, imaće čemu i da se čudi: „Aleksandar Veliki i vladari patuljci“ i „Bor i Zaječar „zlatne koke“ portala iz Negotina“. Ipak…
Mogu svašta da razumem, samo jedno nikako ne mogu da shvatim: kako ovoj temi jedan “Informer” da prida značaj? Kao da se nešto krupno i korenito menja, bar kad je novinarstvo u pitanju???