Knjaževac, 7. januar – Kad je pre godinu u hotelu “Timok” služio 40-tu generaciju srednje Tehničke škole bio je zvzeda večeri: napravio je stotine špricera od metar i po do dva metra, leteo je prostranom salom od stola do stola, od gosta do gosta, ništa mu nije bilo teško. Vedar i čio, dečački nasmejan, drag čovek.
Divili su se naši “đaci”, danas već “odrođeni”, vredni i priznati stručnjaci u Italiji, Švajcarskoj, Austriji, Saudi Arabiji. Pozavideli bi nehajno, čini se, umešnosti i spretnosti, energiji i “lepoti poroka” ( zdrmao je pokatkad poneki roze špricer, s ljubavlju boema i šereta) jednog običanog, a svog poznanika iz srpske provincije. Nije reč o političkoj ili sportskoj ličnosti, pogađate – to je taj vrsni, zanosni u poslu, konobar Rade Pavlović. Rođeni Knjaževčanin, 55-godišnjak koji ne posustaje, proleće između stolova kao leptirak, ne zastaje, stalno je u pokretu.
– Kakav čovek, kakva dobričina – šapatom ga pozdravljaju novodošli gosti u piceriju “Pariz”.
– Ih, pa ja se tako uvek ponašam. Da li prvi put vidim čoveka ili je ovde svaki dan.. Volim svakog da ispoštujem. Tako sam vaspitan – prozbori i zamoli za predah. Stgli su “njegovi jarani”, Stanko, Vlada Pujić, Ivan Micić… samo da ih pozdravi i zaželi ama sve, sve najbolje.
– Jeste da se godinama viđemo povazda, ali oni zaslužuju veliko poštovanje i svaku lepu reč. To su ljudi ovog grada, oni čine varoš, a ne ove zgradurine. Nekad je ovde bila i čuvena kafana i hotel Pariz, a vreme su provodili najugledniji i najpismeniji ljudi. Taj imidž moramo da držimo, nismo džabe “Srpska Venecija” – nastavlja Rade donoseći svakom svoje piće i osveženje i bez narudžbine. On poznaje svakog Knjaževčanina u dušu, u prohteve i zahteva, mane i vrline. Ovaj sto je procenio baš ovako…
– Sačekajte minut, da ponovim špricer od metar i pol pa makar mi gazda i zamerio. Vidim, volite hladan i da je puna čaša. Isti ste kao i pesnik Đura Jakšić. A ne, ne treba da se hvatate za novčanik, kuća časti … U pravu beše Đura: najbolji je špricer kad je hladan, kad ga je povazda i još kad je džabe. Šalim se, ovo je, boga mi, od sveg srca. Je l da, kome naučio da pravim ovoliki špricer: Niko, sam se malo promučio.
Onda je Rade najradije što se može napravio taj metar i još pola , pa se zaneo odslikavajući kako je onomad na slavi svog prijatelje u Knjaževcu u srpskoj narodnoj nošnji služio gospodu iz Beograda i šire, i kako je gazda zahtevao da na leđima nosi kantu prskalicu za vinovu lozu. U Grljanu i Vidrovcu, na svadbi i proslavi sela, sam je posluživao 50 gostiju. I to pola dan i noć do zore.
– Nisam ni neki stručnjak, ni veliki profesionalac. Završio sam obućarsku školu kao i da nisam: konobar sam celih 20 godina. Bio sam malo i trgovac, ali kafana je, znate, moja kuća. Narodni sam čovek, ne bežim od posla, hoću svakom da budem na usluzi. Pitate jel bilo bakšiša? Bogme i jeste, kako kad. Najbolje se prođe na svadbama. Pokatkad kapne i deset, 20 evrića, voli Srbin špricer sa soda vodom i još kad se pravi sa visine, sa stolice pa nadole. Nema grške, retko poneka kap mimoiđe čašu.
Nedavno su Radeta snimali za “Bulevar” B92, na YouTube imao je 17.000 pregleda. Snimio ga jedan veseljak iz Niša , tako da je “obišao” ceo svet. Koliko je gostiju služio za dve decenije žestokog rada? Ne ume da objasni, možda, veli, 100, 200 hiljada.
– Važno je da su svi, koliko se sećam, bili zadovoljni i srećni. Niko se nikad nije požalio. Kad vidim da je gost nervozan ili da hoće da menja “lokaciju”, dotrčim i donesem još jedno piće, pa meze, pa proćaskam. Veština je u tome kako gosta što duže zadržati. A to što sam pred ovom gospodom obećao da ću sa mojom ekipom besplatno služiti na svadbi u Zaječaru, to ostaje po cenu svega. Stara mušterija se ne zaboravlja – ispriča nam u dahu preporučujući taze roštilj i vino iz Ravne, iz glasovitog podruma porodice Urošević.
A za susednim stolom krišom je posmatrao upravo, glavom i bradom, vinar Zvonko Urošević.
– E, pa živi bili, evo jedne flaše iz mog vinograda i podruma al Rade da posluži i nazdravi svima. Poneo sam kao da sam znao da će neko sa strane pristići i prodivaniti kako se valja, i kako adeti nalažu.
Put je dalje vodio u Ravnu kod Zvonka i u Muzej vina u etno-parku. Konobar Rade, videlo se, dugo je s vrata picerije “Pariz” gledao i mahao pomalo tugujući što ne ostasmo da se družimo i besedimo o svemu i svečemu, ponajviše o knjazu i Knjaževcu. Nadugačko, recimo sve do leta i jedinog u zemlji Srbiji – Špricerfesta…
Antrfile
Rodić vodio svog konobara
– Služio sam goste raznih profesija i profila. Od važnijih najbolji utisak ostavio je Užičanin, fudbalski trener, Milovan Đorić. Nisam zaboravio ni političare Krkobabiće, socijalističke visoke funkcionere, radoznalog glumca Lečića, neke ugledne strance. Zanimljiv je bio Milan Rodić, nekadašnji direktor Srbijašuma i ugledni “julovac” koji je imao i – svog konobara. Ipak, nisu odoleli mom šarmu, ili nečem drugom, pa sam se latio poslužavnika. Najdraži su mi moji drugari sa “kamenog mosta”, veseljaci iz Debelice, Minićeva, Zaječara. I Bugari vole da se provesele i nazdrave – priča Rade.
Izvor: Solaris Media Bor, 2016.
Autor: Brana Filipović