Knjaževac – Štrbac, 7. januar – Jeste slep sto odsto, ali vidi i pamti što niko u Štrpcu, podno Stare planine, pa i celoj Timočkoj krajini, ne može, niti će, čini se, ikada moći. Najdan Naka Ristić (86) niže stihove u desetercu o borbama partizana na brdu Karadžin, o predratnim gazdama i poratnim komunstima, o svadbama i veseljima, prelima i igrankama, seoskim vašarima, o životu naroda na vrletnoj Staroj planini. Završio je četiri razreda škole, bio odličan i primeran, vredan i poslušan, i delija sve do 20. godine kad su mu se, iznenada, oči zamutile. Obnevideo je. Uporan i oran nije posustajao: oženio se, kućio i stvarao imetak, odškolovao sina jedinca za ugled celoj Srbiji. Ovko smo započeli reportažu pre četiri godine, sredinom avgusta, kada smo prvi put pohodili Nakino domaćinstvo…
Nakin Danilo je godinama jedini doktor seizmologije u Makedoniji. Najviše škole završio je u Tokiju, u Japanu, tamo je bio tri i po godine. Kada se vraćao iz zemlje izlazećeg sunca potegao je, po očevom kazivanju, “kubik i po knjiga”. Predaje na univerzitetima u Americi, Nemačkoj, Australiji. Nedavno, kad je, u 27. godini, i Danilova ćerka Jelena doktorirala seizmogoliju – deda iz Štrpca ponovo je “progledao” od sreće: išao je od suseda do suseda i lično ih zvao na malo slavlje. Smogao je snage i uz pomoć refleksa, mladalačkog sećanja na svaku staru kuću, kao i neprimetnu pratnju komšinice Perse, nigde nije pogrešio. I zato je počasno mesto za bogatom sofrom imala 20 godina mlađa Persa.
– Isitna je, zajedno u kukuruzištu beremo pasulj, Naka u jedan , ja u drugi red, da smo blizu. Kad je u njegovom dvorištu i kući, niko mu ne treba. Sam spremi drva, napoji i nahrani stoku, samelje jarmu za svinje. I po noći se snalazi. Naučio je gde je šta. Bog ga takvog stvorio – upoznaje nas Persa koja o “timočkom Filipu Višnjiću” brine od pre šest godina od kada mu je umrla supruga.
– Svaki dan je u njivi ili staji, uveče i izjutra sastavlja pesme i kad dođu praznici i nedeljom okupi narod i govori stihove. Ništa nema zapisano, sve pamti. Ima na hiljade zdravica i pesama, dosetki i umotvorina. Nekad je imao i gajde. On je, ubeđeni su njegovi seljani, Filip Višnjić Stare planine i Timoka. I danas je stalni učensik “Susreta sela”, bez njega nisu mogle poznate TV emisije “Znanje imanje”, razne seoske manifestacije. Kad krene da govori svoje stihove o ustaničkom i partizanskom brdu Karadžin teško ga je zaustaviti, književno posleo traje satima.
Najdan žali za starim Štrpcem kada je bilo 180 kuća i oko hiljadu duša. Pamti i 120 volovskih zaprega koje su bile glavni oslonac u gradnji Doma kulture. Danas se spalo na 130, 140 starina. Od pre tri godine zatvorena je osnovna škola. Nema dece, ni mladeži.
Dok smo sa Najdanom i Persinim zetom Slađanom ćaskali uz gubanicu, iznad sela, na brdu Karadžin, gde je 1941. godine, 8. avgusta, dignut ustanak protiv fašističkog okupatora, teče priča o osnivanju Zaglavskog partiznaskog odreda.
– Šta nam je doneo Veliki rat i Solunski front – najviše sirotinju i bedu. Sirotinja je u Štrpcu kod gazde radila ceo letnji dan za kilogram šećera. Kad su posle Drugog rata došli partizani stigle su i velike promene, prvo je sirotinji svanulo. Pustim ovce pored druma da čuvam, a ono svaki minut, dva prođe jedan automobil. Ne može sirotinja da vozi limuzine. Na Karadžinu je poginulo više od 40 ljudi u borbama sa Bugarima. Spalili su dve kuće i da nije bio neki major srpskog porekla, sve bi bilo popaljeno i pobijeno. On je rođen u selu Crni vrh, tamo i danas ima rodbinu. Zbog toga što nas je spasao, brzo su ga bugarski fašisti streljali – priča Naka a svi ga sluašju i ne trepću. – Pre neku godinu kupio sam 20 kila kolača i spremio i vina i rakije da počastim narod koji dolazi na ovo stratište kraj spomenika koji se uzdigao najviše zahvaljujući Božinu Jovanoviću i našem Viobranu Stanojeviću. Posle su me, čujem, neki klinci ismejavali. Da sam znao zaklao bih tele da počastim naše rodoljube. Zato sam im ispevao pesmu: U zdravlje junačkoga sina, srpskog Karadžina… Lepo živim, sam sam, tu je doduše i Persa. Nek poživi million godina, pomogne ona svakome ne samo meni… Da mi je da prodam ovih 400 litara vina i oko 200 litera rakije, jer to je mojih ruku delo. Cena? Da nije samo džebe: vino – 120, rakija 350 dinara. Ili: ko će vino i rakiju jaku, nek se javi kod deda Naku… Moj Danilo je u pravu: čovek treba da živi tamo gde mu je dobro, a ne gde se rodio. Eto, naš Viobran (bio minister policije Srbije od 1968. do 1972.godine), do poslednjeg daha, u penziji, bio je u svojoj kući i u svom vinogradu. Štrbac je dobio struju i vodu njemu zahvaljujući. Mnoge je zaposlio, pa i mog Danila u početku, sad ga je jedan ogovarao. Sramota. A trebalo bi da mu se postave slike i na ulazu i izlazu iz Štrpca i kad god prođu da se poklone i preksrte. I zato mi nije problem što je Danilo daleko. Dolazio je u Beograd, imao je Viobranovu preporuku, ali kad je u Seizmološkom zavodu video namrgođene starce bez ijendog mladog stručnjaka, okrneuo se i otišao…
– Voleo sam i da popijem rakijicu i vince, ali umereno. Nikad se nisam žalio ni na šta. I žene sam mnogo voleo. I sad smislim ljubavnu pesmu i poem je po ceo dan. Takav sam, pa šta mogu. Zdrav sam ko dren. Samo da mi Bog oči ne uze…
– Živa je isitna: Bog ga obdario svim i svačim, možda najviše vrednoćom, samo da može bar malčice da vidi… – prošapta, sklanjajući pogled, doboroćudna Persa.
Izvor: Solaris Media Bor, septembar 2016.
Autor: Brana Filipović