Bor, 26. oktobar – Bor već od danas, rušenjem najstarijeg topioničkog dimnjaka (sagrađen 1961, visok 98 metara), neće biti više ni onaj stari, ni posve naš, ni nekadašnja uzdanica cele zemlje, temelj zlatnih rezervi Srbije i Jugoslavije, graditelj ratom razrušene države; opraštamo se lagano od nekadašnjeg garavog, napaćenog lepotana, našeg mladolikog stogodišnjaka. Rudarska sirena je utihnula pre neku godinu, a, s manjim prekidima, pozivala je trudbenike i udarnike, radničku klasu i službenike, da krenu u osvajanje bakarnih katoda i zlatnih poluga, da predahnu i razbude se, da obeleže jednovekovno vreme, čak od 1907. godine kada se prvi put začula. Tri puta je zastajala, pa se ponovo rađala, opstajala, ali je na kraju zauvek zaćutala. Ostali su, izgleda, samo stihovi o njoj, glasnoj i prodornoj, pesnika Dragoljuba Ilića i Milena Milivojevića. Danas, kao da je nikad nije ni bilo, ne spominje se, otišla je u nekulturu zaborava ( pamtitiće se možda po rekordnoj proizvodnji od 140.000 tona bakra i izgradnji 300 do 400 stanova godišnje, sedamdesetih i osamdesetih).
U decembru navršiće se tačno tri godine od dolaska kineske kompanije Ziđin na ove prostore, u RTB, na Čukaru Peki, u okolna sela i grad Bor. Borski rudnik i cela metalurgija, iz dana u dan, sve više nisu srpski, i to je neminovnost. Odrekli smo se, još ranije, “zlatniih godina”, potkraj 2018. i 63 odsto RTB-a i sto odsto bogatog rudnog ležišta Čukaru Peki. Niko nije ni spomenuo rudarsku sirenu, tek najstarijeg konjušara Bogosava Mihajlovića sa dubokih horizonata “Jame” , ni spomenik logorašima na “Jami”, pa ni onaj astronomski kredit za gradnju “Đerdapa 1”, ni hleb sa “sedam kora”. Jer, danas, u 17 sasti, pod strogom kontrolom i zaustavljanjem obližnjeg saobraćaja, prisustvuje se trenutku nestajanja još jednog simbola grada koji je, uz Tuzlu u BiH, jedini u bivšoj “Jugi” iznikao iz rudnika i rudarskih kolonija. Pre toga bilo je Bor selo. Zvanično je proglašen gradskim naseljem 1947.
Danas je Bor pod okriljem kineske kompanije sa naglim povećanjem proizvodnje i s perspektivom drugog bakarnog giganta u Evropi. Znači li to da će postepeno Bor sve više i ponovo ličiti na veliko, urbano rudarsko naselje, a sve manje na evropski grad koji raste i razvija se strogo planiranom brzinom. Moguće je i jedno i drugo. Ukoliko se ne reši ekološki sunovrat, opet je moguće da NE bude grad u koji će ljudi dolaziti i ostajati, s gradnjom, ne samo 300 do 400 stanova godišnje, nego i moderne arhitekture, zelenila, širokih bulevara i parkova, velelepnih sportskih objekata, turističkih atrakcija, spomeničkih prostora i s kulturom prestonice nezvanične istočne Srbije.
Imaće Bor para, i kineskih i naših, a da li će, kao i mnogo godina ranije, odgajiti vizionare, produhovljene ljude i lokal patriote od znanja i umenja, široke kulture koja poštuje i savremeni svet i tradicionalne vrednosti; hoće li neko vredan i temeljan, pravdoljubiv i čestit, zdrav i prav okrenuti list i stvaralači istrajati u stvaranju boljeg, lepšeg, svetlijeg i naprednijeg? Zar jedna od najstarijih i najlekovitijih srpskih banja, Brestovačka, ne može još jedanput da se uzdigne i postane, ako ne Karlove Vari, onda bar, sa svojim osebenostima, da se svrsta u red Vrnjačke i Sokobanje? Možemo li tek tako da se odreknemo Borskog jezera i Crnog Vrha uprkos ogromnim odricanjem od, ne samo rudarskih “šihti” i mukom stečenih para, nego i utkane ljubavi, potrošene mladalačke energije, entuzijazma u podizanja celog tog kraja u mali, ovozemaljski raj ? Ima tu, i biće još, primera dubokih uzdaha, gorke sete i bolova.
Nije prvi topionički dimanjak ( simbol u zaštitnom znaku grada) samo istorijski velikan i muzejska vrednost Bora, nego je i spomenik generacijama koje su u njega gledale kao u božanstvo, u radničku i sirotinjsku svetinju. Jer “ukoliko ima dima, biće i plate, i života”. Ako dimanjak stane, staje sve, tako se mislilo, i tome se iskreno verovalo. Zameniće ga, bar simbolično, nova, ogromna i savrmena topionica bakra, zameniće se, samim tim, i sve te decenije radništva, nestaće deo duše grada bakra, Bora i njegovog jedinstvenog i neponovljivog nasleđa. Ministarstvo građevine dalo je dozvolu da se ruši stari dimnjak. Sirena se ućutala nekako sama od sebe. Vreme je pogazilo. Ali, dimnjak? Da li je bilo moguče da se sačuva, da ne bude prepušten tamo nekom činovniku u Ministarstvu koji jeste čuo za Bor i – ništa više. Možda je mogla nova, Ziđinova topionica malo da se pomeri, još bolje da se gradi izvan grada kao svuda u svetu.
Dok ovo čitate, dimnjaka već nema ili je pred rušenjem uz sve moguće mere obezbeđenja. Hoće li građani Bora biti obezbeđeni od ekoloških udara iz te “fantastične, najsavremenije topionice”? Ko to može da garantuje, postoji li ministarstvo za tako važno životno pitanje (za čist i zdrav vazduh)?
Bor je, eto zaključka, na zanimljivo – neizvesnoj sredokraći, i s istinom da su rudne rezerve zagarantovane narednih najmanje 50 godina.
I logo grada, kad je već tako, mogao bi da se promeni – da se izbaci dimnjak. Šta da se ubaci, možda Čukaru Peki (Petrovo brdo) ili Ziđin – ov zaštitini znak? Ili lik onog što je, bez pitanja građana i znanja šire javnosti, prodao, kako je prodao, RTB Bor?