Bor, 28. oktobar – Rušenje najstarijeg borskog topioničkog dimnjaka 26. oktobra posmatrali su mnogi građani sa najvišeg mesta u gradu, sa gradskog strelišta, TV Bor je direktno prenosila ovaj nesvakidašnji događaj, državni RTS je sve zabeležio reda radi. Izrečeno je vazda detalja, od toga da je utrošeno 47 kilograma eksploziva do narušenog zdravlja ciglom zidanog šezdesetogodišnjaka i planova kompanije Ziđin, još više, čini se, nije rečeno – od ekoloških opasnosti (kancerogene prašine raširene zbog ruševine) do gradnje novih topioničkih postrojenje na tom istom mestu umesto na mogućoj lokaciji izvan grada. Najbolje u TV emisiji, i najlakše za autore tog priloga, jeste – mišljenje građana koji su, iako se kasnilo oko sat vremena, s nestrpljenjem čekali taj istorijski čin. Nije promakla ni reč odgovornog bezbednjaka kinske kompanije koji je našao opravdanje i objasnio da je ceo posao “uklanjanja” starudije bezbedan i projektno osiguran.
Postoje opravdani razlozi za rušenje istorijskog i muzejskog kolosa, ali ne izostaje ni onaj drugi element o kojem najuzbudljivije svedoče stariji Borani, penzioneri RTB-a, ljudi koji su ceo radni vek proveli ispod “garavih odžaka”. Jesu oni, dimnjaci, pokrivali grad zagušljivim i otrovnim dimovima (ni danas nije bolje!), istovremeno pomažući “zlatnim godinama” borskog giganta koje ne mogu i ne smeju da zaborave i mlađe generacije. Ima tu i sete, i svega što je vezano za život i rad, uspehe i neuspehe, lepša svitanja, pa i brigu i nespokoj. Zato i ne čude suze starijeg čoveka u TV emisiji, suze za starim dimnjakom, starim Borom i, ponovimo, vremenima gradnje i podizanja grada i cele države. I taj Boranin, ostajući ovde da dokrajčki životni vek, ne bežeći od dima i sumporaste magle, uvek zastajući kraj zidnog grafita “deca dima”, postavlja sebi – i svima nama – pitanje: hoće li ovaj rušilački zahavt označiti, ne smo gradnju ogromne topionice koja će donositi milione dolara, i prekretnicu jednog novog Bora i Timočke Krajine, grada bez atmosfere prepune otrovnih gasova i mrtve Borske reke? Hoće li se, ali niko ne reče, već jedanput desiti da savremeni tokovi nauke i politike omoguće i tom starom topioničaru i rudaru i njihovoj deci i unucima, čisto nebo i zdravu okolinu? Moramo znati da li nećemo kao i pre dolaska Ziđina, sa navodno novom topionicom, biti izlagani i prevareni, omađijani političkim pamfletima i kojekakvim propagandnim budalaštinama.
Jer, ne zaboravimo: Bor ostaje i bez sela Krivelj, ne samo bez istorijskih obeležja kakav je najstariji dimnjak, ostao je delimično i bez Borskog jezera ( i ko zna šta će dalje da se zbiva?), ostao je bez dovršenog “Hajat – grada” na Crnom vrhu i planinarskog doma, Lovačke kuće na Dubašnici, ostao je da se krsti i čudi zašto se dopušta urušavanje “Kapije Bora” iako je vlasništvo snažnih firmi – Ziđina i grada Bora. Propada i gradski fudbalski stadion, uzet je aerodrom, predate zgrade Instituta, prodati Dom odmora i motel “Izletnik” u Banji. Ne oporavlja se Borska reka, sporo se ostavruje projekat Fabrike otpadnih voda, još se lečimo u bolničkoj zgradi iz tridesetih godina prošlog veka, toplana je, kako reče gradonačelnik, u raspadanju… Ponešto smo i svesno zaboravili, zaturili, onesposbili. Spomenimo koloniju od 400 i više skulptura u plemenitim metalima apsolutno skrajnutu i jedinu takvu, i umetničke i materijalne vrednosti, u Evropi. Ili našta nam liče parkovi, ovaj gradski pre svih, glavna ulica tek se uređuje. Grad nema ni pravi centar, kakav je nekada imao i s kojim se moglo ponositi. Ima Bor Zoološki vrt tamo gde mu nije mesto, u sred stambene četvrti. Dosta je toga što bi, ukoliko je ovo, najnovije, istorijsko rušenje i simbol jedne prekretnice, moglo da se ispravi, doradi i dogradi, poboljša.
Bor danas, zajedno sa kineskim vlasnikom, poseduje i rudnik zlata. Trpimo posledice i odričemo se svega i svačega zbog te investicije i budućeg boljitka. Odričemo se i svojih najlepših sela, svojih reka i izvora, istorijskih spomenika i muzejskih vrednosti. Ne može da se kaže da dojučerašnji dimnajk nije bio važan i za naša pokolenja, za našu prošlost i budućnost. Neće se Beograd nikad odreći Kalemegdana, ni Kragujevac svojih Šumarica, ni Zaječar zelene i crvene Kraljevice, ni Niš Ćele Kule i Tvrđave… A Bor, kako se već može primetiti, ostaje polako bez rubnih delova grada, guta ga rudnik sa svih strana, i tek kako će biti – videćemo.
Juče su, izgleda, više pogodile gorke suze onog mlađeg starca nego vešti izgovori sredovečnog i bivšeg RTB – a šefa za bezbednost i zaštitu na radu, a sada Ziđinovog, Saše Perišića. Većina mladih se, s razlogom, opredelila za internet prezentaciju novih radnih mesta u Slovčakoj, Nemačkoj, Austriji. Njih se, eto, nije setila ni državna TV. Pa ni mi, što jeste – jeste.