Beograd – Bor, 2. decembar – Predsednik Vučić je, u sinoćnem obraćanju naciji, još u uvodnom delu podsetio na značaj kineskih kompanija u spasavanju i ozdravljenju železare u Smederevu i posebno RTB-a Bor. Da podsetimo, predsednik je rekao da je kineski investitor (dakle, Ziđin) od dolaska u Bor, od 18 decembra 2018. do danas, isplatio 254 miliona “dok je država bila u gubicima”… Za tri godine uštedeli smo najmanje 400 miliona evra. I to je ogroman uspeh ove Vlade i cele vlasti. I otvaranje rudnika Čukaru Peki je od ogromnog značaja. Postajemo drugi proizvođač bakra, posle Poljske i druga “fabrika” zlata nakon Finske u Evropi.
Kada se saberu proizvodni i poslovni rezultati na kraju ove godine, treba verovati, biće još veći uspeh, jer cene bakra i zlata na svetskoj berzi naglo rastu, kao i izvoz borskog bakra.
Jedan drugi segment optimističke izjave predsednika države o značaju Bora i kineskih partnera je izuzatno vredan za Srbiju na istoku, ne samo za grad bakra i okolinu. To je napor i, u pravom smislu reči, žrtvovanje zaposlenih i naroda da se iz dana u dan napreduje u bivšem RTB-u i to u svakom pogledu. Puni se, iako po mnogim mišljenjima, još nedovoljno, lokalni budžet, povećava se broj zaposlenih, raste standard. Ali, uvek se nekako zaboravlja da i građani Bora, kao i ceo taj kraj ostaju bez domova i domaćinstava, okućnica i imanja, dedovine i očevine; oni daju i davaće ogroman, nemerljiv doprinos razvoju kompanije. Istovremeno raste i ekonomija države. Posebno je značajno, možda je i na prvom mestu, što je borski narod izložen velikim ekološkim, ne samo zatrovanim vazduhom, nasrtajima i stradanjima. Bez obzira na sva dostignuća, na ozdravljenje bakarnog giganta koji je zaista bio na kolenima, pa i buduće planove i projekte, građani pružaju veličanstveni primer izdržljivosti, tolerancije i nesebičnosti. Oni, svesni ekološke muke i nevolje, najmirnije što se može, podnose višedecenijsku pošast i nemilosrdne udare na zdravlje i život. Kada se govorilo o neophodnosti privatizaciji RTB-a, nije dizana nikakva “revoluciju” iako su građani apsolutno zaobiđeni. Danas se, istina je, kod investicije Rio Tinta u Jadru, radi drugačije. I to je dobro. Setimo se, bilo je mišljenja da kombinat bakra, izdašno nacionalno bogatstvo (sad se to najbolje vidi), ne treba prodavati ni po koju cenu. Doduše, nije cela bakarna firma prodata, preostalo je više od trećine (37 odsto). I to je ta srećna okolnost i uspeh u celoj “trgovini”.
Nije predsednik Vučić sinoć imao vremena da govori i o tom aspektu cele drame oko Bora koja je trajala godinama i decenijama. Više puta je od strane vlasti spomenuta bitna uloga svih Borana. Ovde se veruje da je ta briga bila nedovoljna i da Boru i okolini pripada znatno veći deo bakarnog kolača i od bivšeg RTB-a i rudnika Čukaru Peku. Jer, rudnici će, po mnogo čemu sudeći, “progutati” cela sela, ne samo Krivelj. Čist i zdrav vazduh nad gradom neće moći tako brzo da nestane, što znači da se ljudi odriču i sopostvenog zdravlja. Nečeg najprečeg, najvažnijeg. Ne može, u isti mah, ni da se skrajne neophodnost rudarske proizvodnje – bez koje isto tako nema budućnosti.
U svakom slučaju, tolika odricanja i takav razložan pristup problemima, trebalo bi da se posebno nagradi. Kako nedavno reče odbornik iz sela Zlot, Milivoje Janošević – budžet grada ne može da se zadovolji sa dve ili tri, nego sa sedam, osam, pa i deset milijardi dinara. Ukoliko bi lokalna vlast snažnije i odlučnije bila na tom stanovištu, gotovo je izvesno da bi se ovaj cilj dostigao. Danas to, nažalost, ne vredi, jer se lokalni partijski šefovi ponašaju udvarački i snisishodljivo – bar tako proizilazi iz dosadašnjeg ponašanja po oceni ne samo opozicije – i ne čine neophodne napore da se vlasti u Beogaradu ubede u odgovornije i poštenije deljenje bakarnog dinara. Jedna od ideja je i poseban, specijalni zakon za Bor. Utoliko pre, jer pozamašna zahvatanja od prirodnih resursa ovog kraja tek dolaze, kao i odbrana od ekoloških udara sa svih strana. I izdvajanja u proizvodnju bakra, u ekološke projekte, neće biti mala ( i do sada je Ziđin u tu svrhu uložio nemali novac), ali sve je to kap u moru ako se iskreno i realno sagleda žrtva ovog naroda. I žrtva majke prirode. Uostalom, ovaj narod je i u prethodnom jednovekovnom postojanju rudnika bakra zaslužio više nego što i jedna vlast može da shvati i prihvati. Od 1903. godine i otvaranja rudnika bakra trpi se i doživljava “krvavo zlato”. Zar je to malo vremena? Zar nije građeno i uzdizano, zar borsko zlato i danas nije najboljeg kvaliteta, sa četiri devetke?