Čovek koji je na JRT pročitao „Umro je drug Tito“: SKRIVENA SUZA MIODRAGA ZDRAVKOVIĆA

0
81
Miodrag Mile Zdravković u letnjoj bašti u Rgotini
ČITAJ MI!

Na današnji dan, 4. maja 1980. godine, umro je Josip Broz Tito. Tim povodom objavljujemo reportažu o poznatom spikeru TV Beograd, Miodragu Milu Zdravkoviću, rođenom u selu Rgotina kod Zaječara, koji je, pročitavši  vest o Titovoj smrti, „postao čovek za najvažnije vesti na TV -u“. Reportaža Brane Filipovića objavljivana pre nekoliko godina na Solaris Mediji.

Rođen je u Rgotini kod Zaječara pre 88 godina, ratovao u NOB-u, učio u Zaječaru i Beogradu, teškom mukom postao spiker TV Beograd, pročitao vest o Titovoj smrti i – otišao u legendu. Od tog 4. maja, od 18,50 sati 1980., postao je „Čovek za važne vesti“, mada je i pre tog datuma satima čitao informacije s teleprintera o Čehoslovačkoj 1968. ili Konferenciju o nesvrstanima u Kairu. Duga su bila i saopštenja CK ili Predsedništva SFRJ, te saopštenje o Kenedijevoj smrti.

„Umro je drug Tito“, teška srca sam izgovorio, pre tog trenutka krišom sam plakao. Desilo se da je ta vest pročitana, kako su kasnije novine pisale, „koliko dostojanstveno, toliko i potresno“. Nije objavljeno da sam te noći stigao kući u pola tri i tiho, tiho plakao. Nisu me iz Redakcije dirali, ostavili su me da se nekoliko dana odmaram.

Više od dva meseca znao sam da ću ja da pročitam tu vest. Svetolik Mitić me, nakon čitanja, upita – da li sam hteo da zaplačem, izgledalo je da sam na ivici. – Ne, gledao sam u tom trenu gardistu kako steže usne, izdržao je on, izdržao sam i ja. Nego, ovu rečenicu trebalo je da pročita Lazar Koliševski, tadašnji potpredsednik Predsedništva SFRJ. On je puno plakao, nije imao snage. Naš snimatelj je snimio, ali nije vredelo. Meni je još u februaru rečeno da se ne udaljavam 40 kilometara od Beograda i da svakog sekunda budem pri telefonu. Kasnije sam jedno deceniju bio i novinar, poslednje dve, tri godine urednik Dnevnika i sa 55 godina otišao u penziju.

Miodrag Mile Zdravković u centru svog sela

Legendarnog spikera susrećemo u rodnoj mu Rgotini gde provodi penzionerske dane i sabira uspomene. Još je živahan i vedar, ozbiljan i s gospodskim držanjem, druži se sa nekadašnjim poznanicima iz ovog kraja i susedima. Pokatkad pogleda TV snimak pročitane rečenice o Titovoj smrti i, kaže, naježi se, uhvati ga čudna trema.

Ponekad mi smeta to što sam pročitao vest o Titovom konačnom odlasku. Godine 1981. čitao sam dokumentarac Krste Škanete o Titovom životu. Danima je taj posao trajao i radilo se i po deset sati dnevno. I nikog taj napor nije zanimao, a ovih nekoliko reči ostavilo je dubok trag u mojoj karijeri. Te godine sam reporterki TV Novosti otkrio da mi je „svega dosta“ i da za dve godine odlazim u penziju – govori nekadašnji veliki spiker velike JRT podsećajući da je sa 15 godina otišao u NOB i da je borac od 1942. Demobilisan je 1946. kao vazduhoplovac.

Posle zaječarske Gimnazije trebalo je, po partijskom zadatku, u Beogradu da studira građevinu. Nije mu išlo od ruke. Nekako u to vreme poznati režiser Filmskih novosti Aca Mitrović čuo je za mlađanog Zdravkovića, sviđala mu se boja njegovog glasa. Snimili su dva dokumentarca. Ubrzo odlazi kod čuvenog lektora Radmile Vidak i Branislava Surutke. Konkurencija je bila jaka. Bio sam najgori. Ipak, hteli su pošto-poto da naprave novog spikera.

Miodrag Mile Zdravković (levo) u letnjoj bašti u Rgotini

Radmila je jednog dana umalo zaplakala. Rekla mi je da nisam opravdao njena očekivanja. Uplašio sam se, moraću kući u Rgotinu, na zemljoradnju. Zamolio sam je za još jedan pokušaj. I za nedelju dana – progovorim! Kako, ni sam ne znam. Uspeo sam – objašnjava spikerska legenda spominjući nezaboravljene urednike Dnevnika, posebno Veroslavu Tadić koja se odjednom, bez novinarskog iskustva, pojavila u TV i zahvaljujući izuzetnoj inteligenciji od saradnika postala urednik udarnih informtaivnih programa.

Mile Zdravković s ponosom napominje da je u ratu zaradio Medalju za hrabrost, u miru Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima. Godine 1989. bio je predsednik Pčelarskog saveza Srbije. Danas je među svojima u selu bogate tradicije srpskih domaćina i revolucionara, nekadašnjoj „Maloj Moskvi“, gde na rodnom pragu dočekuje i ispraća proleća i zime čitajući stare i nove knjige. Kada smo pokazali publikaciju „Bakar obojen lažima i prevarama“ jedva je prokomentarisao:

Ne mogu da verujem. Onesvestiću se. Bor je bio sve i sja u privredi ove zemlje, zar tako da propadne. Prijatelji mi danima govore da je teško s Borom. O tom rudniku sam pročitao mali milion tekstova za razne dokumentarce i reportaže i uvek s optimizmom. Odoh da čitam ukoliko budem imao hrabrosti, jer ne mogu da shvatim tako nešto…

Videlo se: ova vest ga je potresla, ako ne isto, ono približno kao i najtužnija rečenica o Titovom odlasku…

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име