Bor, 4. oktobar – Ministarka rudarstva i energetike, Zorana Mihajlović, čestitala je juče Dan oslobođenja gradu bakra porukom da ovaj rudarsko – metalurški gigant očekuju bolji dani i – dosta veća proizvodnja crvenog metala koja će Srbiju svrstati, iza Poljske, na drugo mesto u Evropi. Šta zapravo stoji iza ovog hvalospeva koji može da se tumači na razne načine, jer otvaranjem rudnika zlata i bakra “Čukaru Peki” (zvanično i najverovatnije krajem ovog meseca) Srbija i Bor ne dobijaju tako bogat zalogaj kako bi se moglo pomisliti. Razumljivo, vlasnik rudnika – 100 odsto je, kineska kompanija ZiĐin. Država dobija rudnu rentu (među najmanjim u Evropi), Bor će zaposliti više stotina radnika, pristiže i poneka donacija. Zauzvrat, grad Bor i okolina ostaju bez najmanje 1.500 hektara zemljišta, bez celog sela Krivelj (neminovno je izmeštanje), sa napadnutim prirodnim rersursima. U Boru je i aerozagađenost prekomerena, Borska reka je već odavno totalno uništena, neki vodotokovi i bunari su presahli ili su ugroženi, na pomalu su nova jalovišta. To da će, nakon najavljene izgradnje ogromne topionice bakra za dve, tri godine biti čistog vazduha, tek treba da se vidi. I do sada se obaćevala “vazdušna banja” pa eto šta smo imali i kako je i danas.
U Boru će i dalje teći hilajede tona bakra, bogme i zlata, i ko zna koliko i kojih sve još plemenitih metala, ali to nije – sem trećine bivšeg RTB-a – naše, nego stranog investitora. Kineska kompanija ja otovrila novi rudnik, proširuje stare rudokope, otkupjuje zemlju, ulaže u savremenu opremu, plaća radnu snagu i sve ostalo – naše je da zaposlimo što više nezaposlenih, da dobjemo malo od te rente i doprinosa na plate. Možda ima još neka pogodnost, ali suština je u tome. Priča da smo se otarasili RTB- kao velikog dužnika i gubitaša, ne drži vodu. Poslednjih godina je RTB uništavan sa svih strana, država je ulagala novac u novu topionicu kapom i šakom, partijski kadrovi i ljudi bliski vlasti okoristili su se kako ko, neko više, neko manje, nekima je bilo kao u bajci. Upozorenja i kuknjava da se ne radi dobro i da se kompanija svesno uništava, nije pomoglo da se vlast uozbilji i sačuva nacionalno boagatstvo od prvorazrednog značaja. Najcenjeniji stručnjaci, ne samo odavde, zapomagali su i davali predloge i ideje da se RTB ne prodaje tek tako. Štaviše, iznalažena su i rešenja. Institut za rudarstvo i metalurgiju u Boru toliko je podništavan da nije dobio ni najmanji posao u gradnji nove topionice. Sevala su, još kako, firme “tašna – mašna”. Politika je konačno pobedila struku. Nažalost i – bruku neviđenu!
Danas očekujemo propagandnu mašineriju da ubeđuje građane punih pluća otrovnih gasova kako im teče med i mleko i tek će biti kao u raju. Da se standard popravlja, tačno je, da ima zapošljavanja više nego ranije – i to nije sporno. Ovaj narod, istovrmeno, ima i teškoća, muka i jada, nemira i nesanice, zna se i zbog čega i nije tako ushićen kako se u režimskim medijima plasira i iz usta dežurnih političara Objektivniji prikaz problema u Slatini, Krivelju, Brestovcu, Oštrelju, u zatrovanom Boru, u Metovnici, treba da bude svakodnevno prisutan. I glasnije da se kaže da rudnik zlata “Čukaru Peki” nije naš, kod nas se samo eksploatiše.
Hoćemo li, red je i vreme je, saznati gde odlazi trećina našeg vlasništva bivšeg RTB-a, jer je i proizvodnja i cena bakra u usponu. Za osam meseci ZiĐin je, ne zaboravimo, imao fantastične izvozne rezultate. Najbolje u Srbiji. Koliko je od toga, kad se oduzmu troškovi, srpsko i – borsko. I da li smo našto prihodovali, bar da znamo zašto udišemo toliki otrov?
Kineski investitor nas je naučio kako može efikasnije da se radi i u, samo do pre tri godine, propalom RTB-u, kako može brzo da se otvori i proradi novi rudnik, kao da mi nekada, i pre njih, još davno, nismo otvarali rudnike bakra, recimo u Burmi i još ponegde.
Danas smo tu gde jesmo. Nema se druge, valja raditi i gledati kako drugi gazduju našim resursima. I bogate se, naravno. Mi dobijamo delić tog kolača od kojeg je država najzadovoljnija: nema više da pokriva gubitke, da ulaže u vreću bez dna, da se sekira za višedecenijske dugove. Dražava je srećna.
Ukoliko se nastavi sa otuđivanjem svega i svačega (kao objakeata na Borskom jezeru, u Brestovačkoj banji, pa i samom Boru i Majdanpeku), neće valjati. Hvataćemo se za glavu kao što sad činimo – prodali smo njavrednije i najtraženije u svetu i svojim očima gledamo kako se borsko blago “transportuje” i u poznatom i nepoznatom pravcu. Postoji u toj istini i tuge i očaja, ne samo, kako ministri poručuju, “boljeg vremena za sve”. Ako je već tako, zašto onda neki od ministara, i bivših i sadašnjih, odoše, ne zadržaše se u Boru? Možda bi im danas bilo najbolje, kao i nama, naročito izjutra kad suludo krenu ljuti, nesnosni topionički dimovi!